РАТ НА БАЛКАНУ – МЕМОАРИ ЈЕДНОГ ПОРТУГАЛСКОГ ОФИЦИРА (1)

          Генерал Карлос Мартинс Бранко (Carlos Martins Branco) је једна од најинтересантнијих (а донедавно уједно и најнедоступнијих) личности у сребреничкој контроверзи. Са своје загребачке осматрачнице, као високи функционер Унпрофора, на положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и Босну и Херцеговину (1994-1996), португалски генералштабни официр (тада пуковник, касније пензионисан као генерал) Мартинс Бранко имао је непосредан увид у сва важна дешавања на територији бивше Југославије где су се, деведесетих година прошлога века, одвијали сукоби. Преко његовог стола пролазили су извештаји са терена  најповерљивије природе. Упућен у документа из прве руке и на основу дискретних разговора са колегама из других обавештајних структура, Мартинс Бранко је био идеално позициониран да сазна чињенице које су званичници често прикривали, а медији уопште нису преносили.

          Латински емотивно, одбијајући да ћути када је у другој половини деведесетих почео да бива обликован данас добро познати „геноцидни наратив,“ Мартинс Бранко је већ 1998. године објавио текст под провокативним насловом „Да ли је Сребреница превара? Исказ очевица – бившег посматрача Уједињених нација у Босни.“[1] Већ у том раном тексту, Мартинс Бранко поставља низ критичких питања у вези са догађајима на подручју Сребренице у јулу 1995. године:

          „Моја политичка анализа може бити прихваћена или одбачена,“ написао је том приликом, „али треба обратити пажњу на околности под којима је дошло до пада Сребренице, на то ко су жртве чији су посмртни остаци до сада пронађени, и зашто сам убеђен да је циљ Срба био да заузму Сребреницу и да босанске муслимане наведу на бегство, али без икакве намере да их покољу. Поређење Сребренице са Крајином, као и реакција западне ‘слободне штампе’ на те догађаје, такође нам много тога говори.“

          Непосредно после овог скептичког написа о карактеру спорних дешавања у Сребреници, Мартинс Бранко је буквално нестао са хоризонта. Не физички, наравно. Неколико година је боравио у Фиренци, на Европском универзитетском институту, припремајући докторску дисертацију. Затим је 2007. до 2008. године од своје државе био додељен НАТО снагама у Афганистану, у својству порт-парола главнокомандујућег. Од 2008. донедавно, када је пензионисан, генерал Мартинс Бранко је служио као заменик директора Института за националну одбрану португалске армије.

          Ове импресивне референце, чему можемо додати још и положај шефа Одељења за обавештајне послове Еурофора за Босну, Албанију и Косово између 1996. и 1999, говоре о томе да се ради о елитном и високо школованом официру са изванредним обавештајним способностима и моћима запажања.

          Заинтригирани Мартинс Бранковом нестандардном анализом сребреничких догађаја, непосредно после формирања „Историјског пројекта Сребреница“ покушали смо да ступимо у додир са њиме не би ли са нама поделио своја изузетна сазнања и увиде. Наши напори су били узалудни и вишегодишња преписка са генералом сводила се углавном на размену необавезујућих учтивости. Исте среће су били и неки хашки тимови одбране који су покушали да га ангажују као сведока. Међутим, пре кратког времена генерал Мартинс Бранко нам се сам обратио са неколико питања у вези са Сребреницом и том приликом нам је споменуо  да је недавно, у новембру 2016. године, у Португалији објавио своје мемоарске белешке из периода службовања на Балкану под називом „A Guerra nos Balcãs, jihadismo, geopolítica e desinformação“ /Рат на Балкану, џихадизам, геополитика и дезинформација/ у издању Edições Colibri из Лисабона.

          Као што се и до сада често дешавало са разним чиновницима високог ранга, отвореност у изношењу чињеница и интимних убеђења и овом приликом морала је да сачека – пензионисање. У случају генерала Карлоса Бранка, вредело је чекати. У његовим фасцинантним мемоарима са балканског ратишта, између осталог, излажу се компетентна сазнања португалског официра у саставу снага УН и у вези са немилосрдним прогоном, пропраћеним масовним убијањем, српског становништва из Крајине од стране Хрватске, уз помоћ НАТО пакта за који је писац тада радио. Догађаји у јулу 1995. на подручју Сребренице односе се на само један део његових сећања. На ауторове опсервације везано за прву тему вратићемо се накнадно. За сада, сконцентрисаћемо се на његове увиде везано за Сребреницу и виђење позадине и последица тих догађаја.

          Већ у самом уводу дела мемоара посвећеног Сребреници, Мартинс Бранко доводи у питање сувислост тезе о геноциду:

          „Генерал Ратко Младић је ставио до знања да је оставио отворен коридор за повлачење према Тузли. По договору са Младићем, око 6.000 особа је искористило ту могућност. У узвештају холандског министарства иностраних послова напомиње се да је према изворима Уједињених нација у Тузлу до 4. августа пристигло 35.632 прогнаника, од којих су између 800 и 1.000 били припадници оружаних снага БиХ. Од тог укупног броја, 17.500 било је пребачено аутобусима.“ (Стр. 195)

          Португалски генерал затим наставља:

          „Сребреница је била приказана – а и даље јесте – као масакр, са предумишљајем, невиних цивила Муслимана. Као геноцид! Али да ли је стварно било тако?! Пажљивије и упућеније размишљање о тим догађајима подстиче ме на сумњу у односу на такву тезу.“ (Стр. 196)

          Мартинс Бранко, пре свега, поставља нека неопходна и сувисла питања, и то чисто у својству професионалног војника:

          „Постоје разне процене о односу снага током битке за Сребреницу. Са српске стране, могло је учествовати највише до 3.000 бораца. Број борбених возила је теже утврдити, али се процењује да их није могло бити преко 20, као што је наведено на почетку овог поглавља. Извештаји са терена показују да више од шест таквих возила никада није било у покрету истовремено. Мада не располажемо поузданим подацима о стању на муслиманској страни, сасвим је вероватно да се ради о снагама које су бројале најмање 4.000 наоружаних људи, када се саберу војници АРБиХ и припадници паравојних милиција. По неким изворима, било их је и до 6.000. Али за сврху ове анализе узећемо цифру од 4.000 као веродостојну.“ (Стр. 196)

          Било би интересантно видети коментар генерала Винка Пандуревића на ове процене односа снага и даљња разматрања колеге Мартинс Бранка. Генерал затим наставља:

          „Топографија сребреничког краја, као уосталом и Источне Босне у целини, врло је брдовита. Врлети, густо пошумљени предели и дубоке јаруге отежавају кретање борбених возила и олакшавају пешадијска дејства. Бројчани однос снага на једној и на другој страни, када се разматра у односу на својства терена, који без сваке сумње иде наруку браниоцима, сугерише да су снаге АРБиХ имале на располагању више него довољно људства да се бране. Међутим, нису тако поступиле. Узимајући у обзир однос нападача према браниоцима, о чему смо учили на војној академији, да би напад имао изгледа на успех број нападача би морао да буде најмање три пута већи од броја браниоца. У овом случају, тај однос је био више него повољан за браниоце (4.000 браниоца према 3.000 нападача). Поред тога, браниоци су имали и предност познавања терена.“ (Стр. 196)

          Генерал затим поставља једно од кључних сребреничких питања:

          „Пошто је војничка предност била на страни одбране, зашто АРБиХ није пружила никакав организовани отпор српским снагама? Зашто команда 28. дивизије АРБиХ, наизглед поступајући супротно својим интересима, није успоставила систем одбране, као што је знала да чини под другим околностим, конкретно за време кризе у априлу 1993? Зашто муслиманске снаге у енклави нису прстом мрднуле да поврате у своје руке своје тешко наоружање, под контролом Уједињених нација, које се  налазило у једном локалном депоу? Да ли је то било само превид?“ (Стр. 197)

          Као додатак овим одличним питањима, познато је да је команда холандског батаљона већ 6. јула обавестила команду 28. дивизије да може покупити своје ускладиштено тешко наоружање, уколико жели. То стоји у „Дебрифингу“ холандског батаљона, објављеном у октобру 1995. Међутим, муслиманске снаге у Сребреници су једноставно проигнорисале ову дозволу, што производи утисак да, из политичких или неких других разлога, нису имале намеру да се војнички супротставе српском нападу.

          Мартинс Бранко наставља:

          „После 20 година, још нема задовољавајућих одговора на питања која нам се чине кључним уколико желимо да разумемо шта се тачно догодило. Пасивност и одсуство војничке реакције муслиманских снага у енклави сушта је супротност од офанзивног понашања током претходне две године, што се манифестовало у систематским покољима српских цивила по селима која окружују Сребреницу.“ (Стр. 197)

          Генерал затим износи један интригантан податак који је и нама до сада био непознат:

          „Рамиз Бећировић (командант 28.дивизије у одсуству Насера Орића – наша примедба) испрва је издао наређење да се покупи тешко наоружање, али га је затим повукао са објашњењем да је добио наређење да то не чини. Ко му је издао такво наређење и зашто? Нека буде забележено да је 6. јула изјутра, када је отпочео српски напад, командант холандског батаљона, на своју одговорност, обавестио руководство АРБиХ да су Срби прекорачили ‘границе’ енклаве и да УН неће стављати никакве препреке уколико жели да поврати тешко наоружање које се налазило у локалном складишту.“ (Стр. 197)

          Мартинс Бранко затим, у вези са енигматичним нестанком воље да се пружи отпор, истиче и то да је Насер Орић, „харизматични вођа који би по свој прилици другачије поступио,“ био повучен из енклаве у априлу 1995. и никада се више није вратио у Сребреницу, па пита:

          „Да ли је његов повратак спречио Други корпус Армије БиХ, у чијем саставу се налазила 28.дивизија? Из каквих се разлога тако нешто могло догодити? До данас нисмо добили никакав убедљив одговор на ова питања.“ (Стр. 198)

          „С друге стране,“ португалски официр наставља своју потанку анализу сумњивог следа догађаја, „званичници локалне СДА, Странке демократске акције која је била на власти у Сарајеву, не само да су из чудних разлога одбили да помогну снагама УН у евакуацији Сребренице, што ће рећи сопственог становништва и избеглица из суседних села које су се склониле у граду, већ су их спречавали и да беже у правцу Поточара. (Ово је потпуно нови податак – наша примедба.) Уместо тога, командиру чете Б (холандског батаљона – наша примедба) поднели су дугачак списак захтева, чије испуњавање је било наведено као услов за сарадњу. Природа тих захтева је указивала на постојање брижљиво и унапред разрађеног плана, који се, међутим, није уклапао у стање које смо у том тренутку преживљавали. Начелнику општине тада су само две ствари биле битне: прво, захтев Војним посматрачима 10. јула да издају саопштење спољашњем свету да су српске снаге користиле хемијско оружје, иако то није било истина; и, затим, да средства масовног обавештавања јавно оптуже за ширење лажних вести да муслиманске снаге пружају оружани отпор, захтевајући од УН да то званично демантује. По њему, војници АРБиХ нити су користили нити ће користити ватрена средства тешког наоружања. Истовремено, жалио се на недостатак намирница и на хуманитарну ситуацију. Почели су се назирати обриси једног званичног наратива са упориштем у двема порукама: одсуство војничког отпора и недостатак животних намирница.“ (Стр. 198)

          Како би се на енглеском рекло, овај елитни НАТО официр са изванредним талентима запажања и критичког анализирања, својственим професионалном обавештајцу – smelled a rat, и то већ на самом почетку игре. Он то баш тако не каже, али стиче се утисак да су се ова питања и недоумице у вези са аутентичношћу званичне верзије сребреничке приче већ тада, in real time, ројили у његовој глави, док су се извештаји са терена гомилали на његовом писаћем столу у Загребу.

          Мартинс Бранко затим покреће још једно логично питање – или тачније, указује на несувислост – званичне верзије догађаја:

          „Знак питања би се морао поставити такође и на потпуни изостанак сваке војне реакције са стране Другог корпуса АРБиХ, у чију зону одговорности спада подручје североисточне Босне које је обухватало локалитете Тузла (где му се налазио и штаб), Добој, Бијељина, Сребреница, Жепа и Зворник. Обавештајни органи АРБиХ, који су непрестано пратили комуникације на српској страни, били су савршено упућени у то да се припремало офанзивно дејство. Упркос томе што му је намера Срба да нападну Сребреницу била позната, Други корпус Армије БиХ није уложио ни најмањи напор да ослаби притисак ВРС на енклаву. Било је познато да је Дрински корпус, јединица босанских Срба у чијој се зони одговорности налазила Сребреница, био исцрпљен и да је напад на Сребреницу био могућ једино уз коришћење снага повучених са других подручја, где би се услед тога, сасвим природно, појавиле рањиве тачке. Зашто Други корпус није предузео напад дужином линије додира са Дринским корпусом, не само да би се на тај начин растеретио притисак на Сребреницу, него и да се искористи привремена рањивост ВРС да би се освојила територија у зонама које су услед ових премештања остале незаштићене? Након што је протекло двадесет година, још увек нема одговора ни на ово више него сувисло и оправдано питање.“ (Стр. 198-199)

          Ово су најважнији разлози, у односу на оквирне околности званично усвојеног сребреничког наратива, који једног професионалног војника  наводе на озбиљну сумњу. Мемоарска разматрања Мартинс Бранка у својству професионалног обавештајца, која ћемо изложити у наредном делу овог приказа, то ће учинити још темељније – и убедљивије.

         

---

[1] http://www.globalresearch.ca/was-srebrenica-a-hoax-eye-witness-account-of-a-former-united-nations-military-observer-in-bosnia/731

ИЗБОРНИ ДЕБАКЛ СРЕБРЕНИЧКОГ ЛОБИЈА

        Један добар резултат протеклих избора је то да су до ногу потучени сви кандидати који су својим иностраним налогодавцима и финансијерима покушали да се додворе покајничким прихватањем лажног геноцида у Сребреници. На овим изборима таквих кандидата је било три: Вук Јеремић, Саша Јанковић и Ненад Чанак. Оваква концентрација лобиста за исту ствар убедљиво сугерише постојање смишљене намере страног фактора да службени наратив напокон трајно угради у параметре прихваћеног јавног дискурса у Србији. Али тај покушај је неславно пропао.

          Пре три недеље забележили смо пробни балон о признавању „сребреничког геноцида“ који је лансирао Владимир Тодорић, високи функционер у кампањи Вука Јеремића („Печат,“ бр. 462). Непосредно пред изборе, и Саша Јанковић се придружио том хору, иступајући са слично несувислим аргументима (интервју, „Инсајдер,“ 29. март 2017). Политички агитатор и опортуниста Ненад Чанак, који је на овим изборима био прегажен, већ дуги низ година води агресивну кампању за криминализацију „оспоравања сребреничког геноцида“ у Србији.

          Ма колико овакви ставови били популарни у страним центрима моћи, који су подржали и финансирали председничке кампање наведених кандидата, међу бирачима Србије одјек је био крајње неповољан. Збирно, председнички кандидати који су заступали номализовање признавања „сребреничког геноцида“ као легитимног става у српском јавном дискурсу – и као тезу која се може заступати и изван моралног и политичког гета где се налазе Наташа Кандић и Соња Бисерко па ипак не бити кажњен на изборима – прошли су катастрофално. Успели су да сакупе једва 20% од укупног броја гласова. После скоро двадесет година приљежног и обилно финансираног труда сребреничког лобија у Србији, да став јавности по овом кључном питању барем омекша – макар и не успео да јој сасвим измени свест – труд се није исплатио и покушај, очигледно, није уродио плодом.

          Зато је ово добра прилика да читаоцима поновимо наш Сребренички катехизам.

1.     Шта се стварно догодило у Сребреници?

Сребреница је изворна „операција под лажном заставом“ и „мајка“ многих других, које су уследиле. Професионално и брутално, извели су је кадрови из пете колоне која је деловала унутар службе безбедности босанских Срба, да би затим колеге из цивилног апарата последице учиниле још штетнијим по Републику Српску не предузимајући ништа да истраже злочин и открију и казне починиоце. Користећи потпуну контролу над глобалним средствима јавног информисања и свим значајним механизмима међународног политичког одлучивања, водеће државе западне Алијансе лако и успешно довршиле су посао који су започели њихови агенти на терену. Исконструисан је мит о „осам хиљада погубљених мушкараца и дечака“, који је затим добио квазиправну потврду у пресудама Хашког трибунала, установе коју су режисери Сребренице успоставили и још увек одржавају да би служила тој сврси.

Локални сарадници под страним обавештајним надзором средином јула 1995. на подручју Сребренице погубили су између 1.000 и 1.500 ратних заробљеника да би се створила материјална основа за злочин који ће затим бити импутиран српској страни а који је био у фази планирања најмање годину и по дана пре извршења. На хашким суђењима није била предочена ни трунка доказа о учешћу војних или политичких структура ВРС или Републике Српске у овим кривичним радњама, мимо дивљег деловања убачених елемената, у служби страног интереса.

Тежак злочин извршен је да би кривична и политичка одговорност могла бити приписана страни која за њега није сносила кривицу. То је суштинско обележје операција под лажном заставом, међу којима  Сребреница представља један од најспектакуларнијих примера.

2.   Како су инсценирани догађаји у Сребреници утрли пут „хуманитарним ратовима НАТО пакта и какве је последице то имало?

Операција под лажном заставом у Сребреници била је неопходна, између осталог, да би се створило наизглед сувисло образложење за будуће „хуманитарне ратове“ које ће повести НАТО пакт и да би деловала убедљиво упоредо разрађена интервенционистичка доктрина „права на пружање заштите.“ Сребреница је смишљено изрежирана тако да се створи утисак да се, том приликом, пропуст НАТО земаља да интервенишу догодио као последица западне неспретности и нејединства. Из ових сумњивих премиса уследио је лицемеран закључак који открива сврху целе ујдурме: парола да се никада не сме дозволити понављање сличних пропуста, када угрожене популације опет на сличан начин буду угрожавали „сурови агресори“ или „диктатори који убијају сопствени народ.“ После Сребренице, те рефрене непрекидно слушамо као оправдање за нападе на непокорне суверене државе, које НАТО пакт с времена на време предузима, да би их ставио под контролу и опљачкао њихова природна богатства.

На Балкану, узгредна корист коју западна Алијанса црпи од Сребренице је сејање семена трајног непријатељства између две најбројније и најзначајније заједнице на тим просторима, муслимана и православних хришћана. Подељене и међусобно завађене, обе заједнице су слабе и подложне манипулисању, неспособне да се здруженим снагама супротставе заједничком непријатељу. За Запад, то представља идеално стање. После Сребренице 1995. године, као последица широке примене циничне и смртоносне  доктрине „права на заштиту“, процењује се да су западне војске у својим походима побиле до три милиона невиних муслимана, премашујући за неколико стотина пута цифру од 8.000, које су Срби наводно стрељали у Сребреници.

3.   Шта је трајно наслеђе сребреничке операције?

Трајно наслеђе балканских ратова 1990их је оно што је професор Едвард Херман беспрекорно тачно назвао „тријумфом пропаганде над критичким расуђивањем на крају двадесетог века.“ Као што је наша невладина организација „Историјски пројекат Сребреница“ својим истраживањима доказала, а што нико до сада није могао да оспори, службени сребренички наратив пун је зјапећих рупа и неутемељених тврдњи. Чињеница да западни медији и политичке установе у великој мери пре тим жмуре и већ двадесет година упорно, механички понављају све неодрживију причу о „сребреничком геноциду“ жалостно је сведочанство о њиховом подаништву својим Дубоким државама и хегемонистичкој глобалној агенди којој служе.

Сребреница је испланирана и изведена управо у служби те аморалне агенде.

ПЕЧАТ

ANDY WILCOXSON: Како је раскринкан најбоље „документовани“ део подметнуте сребреничке приче

Увод: Стефан Каргановић

Оштро око приљежног сарадника „Историјског пројекта Сребреница“ Ендија Вилкоксона запазило је још један марифетлук „Међународног кривичног суда за бившу Југославију“, популарније познатог као Хашки трибунал. У реду, ако израз марифетлук сребреничком лобију и „невладиним организацијама“ које пропагирају рад Трибунала делује превише простачки и балкански, да се не би замерили госпођама Кандић, Бисерко, et aliae, заменићемо га префињеним француским термином –  legerdemain.

            Да пређемо непосредно на ствар. Брањево је од свих сребреничких стратишта релативно најбоље документовано, у погледу материјалних доказа и исказа сведока. Па и то, изгледа, не значи претерано много када је Сребреница у питању. Штапом и канапом (или by hook or by crook, да се изразимо на језику који ће госпођи Кандић зазвучати симпатичније) већа Хашког трибунала принуђена су да лажно приказују доказну грађу коју су предходно сама прихватила и да импровизују аргументе помоћу којих те лажиране податке затим користе као потврду за унапред задате тезе.

Једна од тих теза је волшебна (неки би рекли бескрајно дрска) трансформација масовне гробнице на локалитету Брањево. Ексхумације које су тамо обавили стручњаци Тужилаштва Хашког трибунала показују да се у образац погубљења уклапа 78 жртава (70 са лигатурама и 8 са повредама од метка у горњим екстремитетима). Међутим, по службеном наративу тамо је страдало, и првобитно било укопано, око 1,700 заробљеника, или 1,735 како је то педантно констатовало веће у предмету Радована Караџића.

 Legerdemain, алхемија помоћу које се једна бројка претвара у другу, за двадесетак пута увећану, а све са циљем да се на тај начин и сличним операцијама на другим локалитетима дође до магичне цифре од 8,000, описана је у краткој анализи младог америчког истраживача и нашег сарадника, Ендија Вилкоксона, која следи.

Енди је навођење чињеница којима се раскринкава закључак већа, с обзиром на суморну тематику, можда неделикатно назвао „пиштољем који се пуши,“ али у интересу обелодањивања истине то је пропуст који му се вероватно може опростити.

            Вечни проблем свих лажова је како да се не упетљају у сопствене лажи, као пиле у кучине. Хашком трибуналу, леглу корупције и бешчашћа, то очигледно ни овом приликом није пошло за руком.  

          

Пише: Енди Вилкоксон

Пронашао сам „пиштољ који се пуши“  и који доказује да су „секундарне“ сребреничке гробнице уствари примарне гробнице за  одређени број појединаца који су тамо сахрањени.

          Да пређемо на ствар, па ћу објаснити како сам дошао до оваквог закључка. Примарна масовна гробница на војној економији у Брањеву није довољних размера да би могла да прими 1,735 људи за које расправно веће у предмету Караџић тврди да су, одмах после стрељања, тамо били сахрањени.

          У параграфу 5599 Караџићеве првостепене пресуде Веће тврди да се „сва тела пронађена у примарним и секундарним гробницама у вези са погубљењима у Сребреници могу повезати са табуларним приказом инцидената убијања (Scheduled Killing Incidents) који се налази у прилогу пресуде.“ Сматрам да се се може доказати да је та констатација – погрешна.

          У пар. 5463 пресуде Веће тврди да је „помоћу ДНК анализе идентификовано 1,735 особа, пронађених у гробници на војној економији у Брањеву и у повезаним секундарним гробницама на Чанчари Цести, као лица која су нестала после заузимања Сребренице.“

          У пар. 5457 пресуде Веће констатује да је „захваљујући ДНК анализи, до 13. јануара 2012. идентификовано 138 појединаца на војној економији у Брањеву као особе које се налазе на списку несталих после заузимања Сребренице.“

          У пар. 5461 Веће такође наводи да је „до 13. јануара 2012. ДНК анализом утврђен идентитет 1,597 жртава из гробница на Чанчари Цести, које су повезане са примарним гробницама на војној економији у Брањеву.“     

          Веће изводи закључак да је на том локалитету погубљено 1,735 особа тако што сабира 138 жртава пронађених у примарној гробници на војној економији у Брањеву и 1,597 сетова људских посмртних остатака пронађених у повезаним масовним гробницама на Чанчари Цести  (138 + 1,597 = 1,735).

          Веће образлаже свој закључак тако што у пар. 5463 истиче да је „овај број у складу са преосталом доказном грађом са којом је ово Веће упознато: Ахмо Хасић [један од наводно преживелих са стрељања –  наша прим.] процењује да је на војној економији у Брањеву било убијено између 1,000 и 1,500 особа, а Ердемовић [„крунски сведок,“ који је признао да је у Брањеву убио између 70 и 100 људи, направио нагодбу са Тужилаштвом и добио само три године затвора за узврат за лажно сведочење против других сребреничких оптуженика – наша прим.] процењује да је тамо било убијено између 1,000 и 1,200 заробљених босанских муслимана. Што се тиче убијања у Дому културе у Пилици, Богдановић процењује да их је тамо било око 500.“

          Затим, у пар. 5464: „На основу ових доказа, Веће стаје на становиште да је 15. и 16. јула 1995 најмање 1,735 мушкараца босанских муслимана било убијено у школи Кула, на војној економији у Брањеву и у Дому културе у Пилици од стране припадника босанскосрпских снага, укључујући припаднике Десетог диверзантског одреда и војнике ВРС из Братунца. Неки од поменутих босанских муслимана убијени су у школи Кула, око 1,200 су убијени на војној економији у Брањеву и око 500 су убијени у Дому културе у Пилици.“

          Постоји врло значајан податак из доказне грађе са којим је закључак Већа неускладив. Тај податак се наводи у пар. 5455 пресуде, где стоји да је „гробница на војној економији у Брањеву дубине од приближно три метра, док је јарак размера 28 са 10 метара.“ То чини масовну гробницу запремине 840 кубних метара.

          Ствар је у томе што Веће погрешно приказује податке из доказног материјала са циљем преувеличавања размера масовне гробнице о којој је овде реч. Ако се вратите на фусноту 18612 у Караџићевој пресуди, она ће вас упутити на експертски извештај сведока Тужилаштва, др Била Хаглунда, на суђењу генералу Крстићу.

          У свом експертском извештају Хаглунд каже следеће:

          „Гробница на фарми у Пилици састоји се из јарка који се протеже 28 метара ка западу и 10 метара са севера ка југу. Сама гробница је приближно 2.5 метра дубока.“ [Ex. P4321, P. 17] Ово чини масовну гробницу размера 700 кубика.

          Међутим, у свом сведочењу на суђењу Крстићу (Доказни предмет П4310), на странама 3751-3752 у транскрипту, Хаглунд каже:

          „Димензије гробнице су биле 28 са приближно 5 метара, а дубина је варирала између 2 ½ и 3 метра.“ Затим је додао: „Мада је гробница била дужине 28 метара, само 14 одсто је било попуњено, на дну су били људски остаци који су се односили на најмање 132 појединаца.“ У продужетку, сведок Тужилаштва Хаглунд објаснио је да је „у гробници међу посмртним остацима пронађено 53 комплетних тела, 23 скоро комплетних тела и око сто делова тела. Заправо, 170 делова тела.“

          Ово чини масовну гробницу од између 350 и 420 кубних метара, у зависности од тога да ли је јарак био 2.5 или 3 метра дубине.     

      Мада то није наведено у Караџићевој пресуди, када је Хаглунд сведочио на суђењу у предмету „Поповић и остали“, на с. 8908 у транскрипту рекао је да је „гробница била два и по до три метра дубине и да се простирала на шест са двадесет осам метара.“ По овоме, испада да је у питању масовна гробница размера између 420 и 504 кубних метара.

          Без обзира на то да ли је масовна гробница у Брањеву била размера 840, 700, 504, 420 или 350 кубних метара једно је сигурно. Нећете моћи да сместите тела 1,735 људи у тај простор. Заправо, баш у Хаглундовом експертском измештају, Доказни предмет П4321, с. 13 – а Хаглунд је сведок Тужилаштва – пише:

          „Прекопана површина је била довољне величине да прими до неколико стотина особа“ ("The disturbed area was of sufficient size to accommodate up to several hundred persons.") Цифра од 1,735 укопаних жртава – коју је усвојило Караџићево веће – знатно је већа од „до неколико стотина,“ што је највећа могућа количина тела за коју вештак Тужилаштва Хаглунд каже да је гробница могла да прими.

          Хаглунд на другом месту у свом сведочењу описује гробницу као „велики, четвороугаони јарак удубљене земље величине приближно 5 метара у ширини и 20 метара у дужини“ (с. 17) и на другом месту као „велики, четвороугаони светлобојни јарак у земљи, величине приближно 5 метара ширине и 20 метара дужине“ (с. 13).

           За предпоставити је да је Хаглундова екипа форензичких истражитеља копала на мало већем подручју, размера 28 са 10 метара, како би комотно и у целости било обухваћено гробно место где се вршила ексхумација, а чије су димензије биле ближе 5 метара ширине и 20 метара дужине. То би могло бити разлог зашто Хаглунд који се, за разлику од Већа, у време ексхумације заиста налазио на лицу месата, све време говори о 5 до 6 метара као ширини гробнице, а не 10 метара, када је сведочио у предметима Крстић и Поповић. Уз његов извештај приложени су и врло прецизни цртежи, а на тим цртежима нема гробнице ширине од 10 метара.

          Ако су посмртни остаци 138 особа које је идентификовао ICMP („Међународна комисија за нестале особе“ из Тузле) запремали 14 одсто расположивог простора у гробници, може се израчунати да би било потребно 985 тела да би гробница била попуњена до пуног капацитета. То значи да недостаје простора за око 750 од 1,735 тела наводно пронађених у примарним и повезаним секундарним гробницама. Закључак који из овога следи је да су барем нека од тела у секундарним гробницама морала бити допремљена са других локалитета, али сигурно не из примарне гробнице на војној економији Брањево.

          Треба подсетити да је масовна гробница на војној економији у Брањеву првобитно садржала све особе које су биле погубљене на војној економији Брањево и све мушкарце погубљене у Дому културе у Пилици. Према службеној верзији догађаја, они су одмах после погубљења сви били сахрањени заједно на том месту, па су тек после тога једним делом наводно измештени у „секундарне гробнице.“

          Ево шта је о томе рекао војни вештак Тужилаштва Ричард Батлер, када је сведочио на суђењу Благојевићу и Јокићу, на с. 5209 у транскрипту:

          „Што се тиче Дома културе у Пилици, сва тела која су се налазила тамо била су пренета из Дома на војну економију у Брањеву, где су била укопана заједно са осталим телима.“

          Ово је „пиштољ који се пуши“. Без обзира шта причају Ердемовић или Хасић о броју људи погубљених у Брањеву, примарна масовна гробница је била одређене величине и одређеног смештајног капацитета, и зато Срби нису могли да укопају 1,735 одраслих људи на том ограниченом простору.

ПРЕДМЕТ КРАВИЦА: СРЕБРЕНИЧКА ПРЕВАРА СТИЖЕ У БЕОГРАД

Пред већем Специјалног суда за ратне злочине у Београду, почетком ове недеље је отворен наизглед бизарни процес „Кравица“ у вези са дешавањима у истоименој пољопривредној задрузи у близини Братунца, недалеко од Сребренице, у јулу 1995. године.

Циљ кравичке правне фарсе је да се низом изречених пресуда, не само пред Судом БиХ у Сарајеву, већ сада и у Србији, постигне потпуна инверзија стварности везано за предметни догађај. Наиме, шта год да се стварно догађало у другој половини јула 1995. на другим местима на подручју Сребренице, и каква год би правна квалификација томе најбоље одговарала, случај „Кравица“ се у то не уклапа ни по којем основу зато што се своди на пример прекомерне реакције стражара на напад који су на њих извршили затвореници, убивши једнога пре него што је отпочела одмазда. То је класичан пример онога за шта би се у Америци без дилеме рекло да је „open and shut case,“ и да је једини правно одрживи облик одговорности у овом случају просто убиство, а не геноцид. Догађај у  земљорадничкој задрузи, где су били смештени заробљени припадници 28. Дивизије Армије БиХ – узгред, не цивили, како су у медијима погрешно прозвани – био је сасвим непредвиђен и спонтан и зато се не може уклопити у спровођење било какве геноцидне замисли, чак и да је таква намера постојала на другим местима.

Као суђење за „геноцид“ предмет делује бизарно из најмање три разлога. Прво, одавно утврђене и неспорне чињенице о томе шта се у Кравици догодило и како, искључују сваку озбиљну могућност да би примена конвенције о геноциду у овом случају могло бити ваљан правни основ за подизање оптужнице и вођење поступка. То указује да су  фундаменталне одлуке у предмету биле донете у политичком а не правном кључу. Друго, пошто сви актери потичу из друге државе која има свој, и то врло активни, суд за ратне злочине (барем када је, као у овом предмету, у питању процесуирање српских оптуженика) поставља се логично питање зашто се суђење не одржава тамо? Делује бизарно да се ово  суђење одржава на територији Србије, а још више то да сарајевске власти нису поднеле захтев за изручење да би   осумњиченим кривцима судили њихови органи. То сугерише да су  својим досадашњим радом колеге из Специјалног суда у Београду успеле да стекну поверење колега из Сарајева да ће у овом важном предмету пресудити на начин како би то и у Сарајеву било урађено. Најзад, и време отпочињања суђења изузетно је занимљиво, да не кажемо бизарно. После многих одлагања, ово сребреничко суђење уприличено је у Београду тако да се временски поклопи са подношењем захтева, крајем овог месеца, крњег  Председништва БиХ за ревизију пресуде МСП у Хагу о одговорности Србије за наводни „геноцид“ у Сребреници.

Као што је председник Рузвелт оштроумно приметио, „у политици се ништа не догађа случајно,“ ма колико неупућенима некипут бизарно деловало.

Док тужилаштво – по шаблону који је у Хагу и Сарајеву устаљен за  процесе овакве врсте – буде предочавало монтиране форензичке и друге доказе и ненаучна тумачења њихове релевантности и значења, корумпирани медији ће сигурно пропустити да јавност упозоре на једну врло битну чињеницу. То је да се на домак задруге у Кравици, свега неколико сати пре инцидента који је предмет расправе, догодио тежак окршај између ВРС и колоне 28. дивизије који је резултирао погибијом у борбеним дејствима неколико стотина војника Армије БиХ, припадника колоне. У оквиру асанације терена, погинули су затим покопани у масовним гробницама недалеко од задруге, заједно са релативно малим бројем побијених у задрузи. У пребројавању „жртава“ (у оптужници се наводи цифра од преко 1.300) ови последњи су помешани са погинулима из колоне да би се створио утисак масовне кланице.

Зашто је Кравица битна? Са 1.000 до 1.500 наводних жртава  Кравица је, поред Брањева (око 1.700 наводних жртава), један од два статистички најважанија сегмента сребреничке преваре. Збирно, те две локације досежу скоро до половине санктификоване цифре од 8.000 „жртава геноцида.“ Зато је од Србије захтевано да пред својим судом обави ово суђење, постављајући на тај начин и свој печат на службену верзију. Као додатни бенефит Србија, барем имплицитно, са своје стране тиме признаје суодговорност, и то баш док Сарајево Међународном суду правде у Хагу подноси захтев за измену пресуде којом је 2007. године Србија такве одговорности била ослобођена. У противном, зашто се оптуженима суди у Србији уместо да буду изручени да би им се судило у БиХ, пошто у Сарајеву већ постоји специјално направљен „кенгурски“ суд управо за ту сврху?

Стари лисац Рузвелт је био апсолутно у праву: у политици се баш ништа не догађа „случајно.“

ПЕЧАТ 

ЗБИЉА: Република Српска - и даље на нишану

РЕПУБЛИКА СРПСКА – И ДАЉЕ НА НИШАНУ

Аутор: Стефан Каргановић

Прилог за нови број листа „Збиља,“ уредник Момир Лазић

          Опуштање због одржаног референдума, велике изборне победе (условно речено) националног политичког блока и очигледног безнађа (ако не и скорог распада петоколонашке творевине, „Савеза за промене“) не само да није оправдано, већ би било заправо – опасно.  Тешкоће на које противничка страна наилази, у настојању да постигне своје основне циљеве – увлачење централизоване Босне и  Херцеговине у структуре НАТО и ЕУ, уништење Републике Српске као елемента који је инхерентно неуклопив у реализацију тих планова, и свргавање и сурово кажњавање одметнутог бившег сарадника Милорада Додика, за пример другима који би да пођу сличним путем у све мултиполарнијем свету – не значи да се од тих циљева одустаје. То једино значи да ће се потражити друга и делотворнија средства за њихово остварење.

          Да се потсетимо на неке основне елементе РС проблематике у овом тренутку.

          НАТО и ЕУ као основ за централизацију. „Централизација“ је, наравно, учтив израз за уништење Републике Српске, или њено свођење на празну љуштуру, зато што су то два концепта између којих по дефиницији не постоји могућност „мирне коегзистенције.“ У јавним иступањима страних званичника и њихових домаћих пиона, главни изговор за централизацију су мистериозни, никада до краја дефинисани, „интегративни процеси“ у вези са којима народ ни у једном од два ентитета ништа не зна, нити га ико ишта пита. Али, подразумева се да се суштина тих процеса, уздигнутих на ниво неупитне политичке аксиоме, своди на испуњавање бриселских захтева за унутрашње преуређење БиХ да би као целовита држава могла бити примљена у ова два система Западне алијансе, НАТО и ЕУ.

          Као што је један од главних америчких преговарача у Дејтону, Ричард Холбрук, накнадно обзнанио, ентитетска аутономија – што је питање од животне важности за Републику Српску – била је само трик да би се српска страна стимулисала да уђе у преговарачки процес. Међутим, прави коначни циљ је од самога почетка био нешто друго: обнављање Босне и Херцеговине као унитарне државе, с тиме да ће све најважније управне надлежности бити концентрисане у Сарајеву.

          То је, наравно, аранжман који одговара муслиманској страни, хрватској само условно и делимично, а српској не одговара уопште. Упоредо са погоршањем односа између Запада и Русије, апсорпција Републике Српске у оквире државе централизоване у Сарајеву, под надзором Запада и доминацијом муслимана, постало је кључно питање у западној политичкој агенди. Разлози за то су недвосмислено  практичне, геополитичке природе. У случају да избије сукоб са Русијом или да напетости достигну опасан ниво, чак и да не уследи рат већих размера, као Хитлер 1941. тако ни Запад данас не може да толерише високо аутономну проруску српску државу у дубокој  позадини његових антируских операција.             

            Логика притиска за централизацију (то је шифрован језик, тиме се заправо мисли на политичку деградацију Републике Српске) чини неприхватљивим не само тај процес, као такав, него и оба његова званична изговора, НАТО у ЕУ. Логика одбране Републике Српске обавезује председника Додика не само у својој реторици, него и у политичкој пракси, да у име Републике Српске овај пројекат јавно и у пакету одбаци са свим саставним деловима:  централизацију, НАТО и Европску Унију.

           Пренос надлежности у Сарајево. Ерозија уставних надлежности Републике Српске, њих преко осамдесет, ишла је непрекидним ритмом и изразито је узела маха у време мандата председника Драгана Чавића. Процес је по први пут заустављен 2006. године, када је тадашњи премијер Милорад Додик одбио сагласност за утапање полиције РС у централне полицијске установе у Сарајеву. Пренос надлежности пре тога вршили су политичари из Српске који су били уцењени или нису имали храбрости да пруже отпор Западним притисцима. Док Западни политичари инсистирају на наводном „духу Дејтона“ – сугеришући да је централизована држава имплицитно зацртана у Уставу БиХ, заправо у анексу 4 Дејтонског мировног споразума – на бескрајно нервирање западних саговорника, председник Додик и Република Српска стоје чврсто на становишту да је строго тумачење „слова Дејтона,“ односно руковођење текстом који се у Уставу налази, једини правилан приступ.

          Један од увелико усложњавајућих чинилаца је присвајање од стране Високог представника за БиХ, међународног чиновника кога поставља Запад, такозваних „Бонских овлашћења,“ што се односи на наводну моћ да проглашава законе, отпушта непоћудне државне функционере, макар и демократски изабране, и да некооперативним политичарима забрањује јавни рад. Делатност Високог представника је без изузетка увек у функцији наметања Западне политичке воље у Босни и Херцеговини.  

           Тренутни Високи представник, Валентин Инцко, је претио, али никада се није дрзнуо да употреби, своја врло упитна „Бонска овлашћења.“ Док јавно захтева свргнуће председника Додика, Инцко до сада није скупио довољно храбрости да тестира своју моћ да то спроведе у дело. Јасно је да је канцеларија Високог представника (или OHR) на заласку свога ауторитета и вероватно близу укидања, и то много пре него што би се нешто слично могло догодити Републици Српској. Углед и ауторитет ове инстанце озбиљно су подривени упорним супротстављањем председника Додика и Републике Српске скоро свим њеним покушајима. То је чињеница која несумњиво представља плус и јача позиције Републике Српске.

          Односи са Русијом. У оквиру процеса који је по свим мерилима природан, када се узму у обзир осећања Срба где год се налазили, у својим спољним односима Република Српска је за мандата Милорада Додика постојано гравитирала ка Русији. Томе је уследила релативно висока стопа руских инвестиција али – и то је много битније – и опипљива политичка подршка Руске Федерације у свим међународним установама где је Република Српска имала да бије своје битке. Допринос Русије опстанку РС је немерљив.

          Сребреница. Једно од политички најшкакљивијих питања које се односи на перцепцију Републике Српске у свету – и уједно кључна ставка у општој офанзиви која има за циљ њено делегитимисање и коначно укидање – је Сребреница. Ради се о прљавој пропагандној подметачини у закључној фази рата, да је Република Српска имала удела у наводном геноцидном убијању 8,000 муслиманских ратних заробљеника недалеко од Сребренице у јулу 1995. Временом, Сребреница је уздигнута са нивоа локалне подвале на ниво моралног питања од светског значаја и наводне илустрације немоћи Запада да, у критичном тренутку, притекне у помоћ и заштити угрожене популације. Пред крај деведесетих година, Сребреница је еволуирала у изговор за доктрину „право на заштиту“ (или R2P), што Западним силама тобож даје право да по свом нахођењу интервенишу у послове суверених држава због начина како оне воде своју унутрашњу политику. Нова доктрина, надахнута Сребреницом, дебитовала је на Косову 1999, да би затим била примењена у Ираку, Либији и Сирији. Са рефреном да неког „локалног диктатора“ који је, узгред, и непокоран диктатима Запада, треба дисциплиновати зато што „убија сопствени народ,“ те „хуманитарне“ интервенције, према компетентним проценама, до сада су у целом свету коштале око два милиона људских живота, далеко више од наводних 8,000 сребреничких жртава. И – да иронија буде потпуна – ове масивне жртве хуманитарне бриге Запада такође су највећим делом били муслимани.

          Србија, а по начелу спојених судова и Република Српска, налазили су се близу осуде за учешће у геноциду у Сребреници по британској резолуцији поднетој Савету безбедности 2015. године. Резолуција је била одбачена само зато што је Руска Федерација на њу ставила вето, и то је још једна јасна добит од блиских односа које председник Додик негује са том земљом.

          Покушај обојене револуције. Као беспоговоран знак да Запад више није склон да трпи Додикову независну политику и пријатељство са Русијом, западни агенти су против Републике Српске пред изборе 2014. године покренули стандардну „обојену револуцију,“ у складу са класичним обрасцом за операције такве врсте. Ангажована је локална агентура, формиран је политички фронт, „Савез за промене,“ и обучени оперативци су били снабдевени огромним количинама материјалне и логистичке подршке.

          Покушај је, ипак, бедно пропао и мада је председник Додик једва однео победу са око 8,000 гласова, добро финансирана и моћно оркестрирана кампања за његово свргнуће том приликом није постигла ниједан од својих кључних циљева. Међутим, послужила је као упозорење да су Република и председник на нишану Запада, као што сличне недавне провокације у Србији против Вучића носе сличну поруку. Вучић је повукао неколико млаких потеза који сугеришу жељу за зближавањем са Русијом и знаци се умножавају да се и њему припрема сличан третман.

          Задњи избори у Републици Српској пре неколико месеци мора да су неизмерно разочарали Додикове недобронамерне западне „партнере“. Његова коалиција је однела убедљиву победу и, судећи по чисто демократским мерилима, стабилност његове управе требало би да је тиме обезбеђена.

          Али, наравно, у коначници не пресуђују демократска мерила него махинације реалне политике. Западни политички оперативци су извели правилан закључак да подизање петоколонашког уличног покрета за свргавање бањалучке владе, бар у блиској будућности, неће донети жељене резултате. Уместо тога, на видику је примена методологије економског притиска и финансијског дављења, спојено са дестабилизујућим активирањем, у погодном тренутку, џихадистичких елемената који бујају по Босни, и на крају коришћењем можда најјаче од свих карата које им стоје на располагању – заврбованих и корумпираних елемената унутар владе и државних институција како би се систем подрио изнутра и председник Додик најзад био политички елиминисан.   

           Привид релативног спокоја на страну, геополитички тренутак је крајње опасан по Републику Српску. Западна алијанса је решена да устоличи кооперативне, послушне режиме свуда – према Черчиловим чувеним речима – по „меком трбушњаку“ Европе, Балкану. Геополитика никада није била наклоњена земљама које су распоређене на овим просторима, а то посебно није сада. Нити ће Западни хегемони са наклоношћу посматрати њихове тежње да очувају независност и учврсте свој културни идентитет.

          Уколико се руководство Републике Српске напокон не буде посветило систематском стратешком размишљању и разрађивању широког спектра средстава за пружање асиметричног отпора надмоћном противнику, упркос несумњивим местимичним успесима изгледи неће бити ружичасти. У вртлогу светских догађаја који су на обзорју, за Републику Српску најгора времена можда и нису неповратно прошла. У сваком случају, предстоји још једна вратоломна вожња и требаће добри амортизери.

Излагање припремљено за промоцију новог броја листа „Збиља“ у Новом Саду, 20. фебруара 2017:

Поштовани господине Лазићу и поштовани пријатељи Републике Српске,

          Из многих разлога, овај број „Збиље“ посвећен је Републици Српској, не само из подразумевајућег пијетета већ подједнако и због велике и оправдане забринутости за њену будућност. Нажалост, у овом делу света – или да се правилније изразим, на овом културолошком подручју – благовремено и реално процењивање стварности није уобичајено. А о благовременом планирању за могуће будуће сценарије и исходе, о томе боље да не говоримо. Тај концепт је овде готово непознат. На Западу, аналитиком се непрекидно баве стручне установе формиране са том посебном наменом. Овде, политика се води ad hoc, без темељне припреме и често у складу са личним темпераментом и према тренутном расположењу руководиоца који је артикулише.

          Последице су очигледне и крајње неповољне. Противничка страна најчешће се појављује изванредно припремљена и увежбана, чак и када тврди нешто што је у потпуној супротности са чињеницама или од вас захтева нешто што је очигледно неморално и неправедно. Упоредо са тиме, ваша страна непрестано импровизује и успехом сматра не постизање неког суштинског политичког добитка, него само смањење претрпљене штете. Ненавикнути на победе, ви сте пресрећни ако вам је пошло за руком да умањите димензије пораза.

          Такав начин вођења политике је погубан. Проста математика нам говори да политичка формула која има за последицу непрестано губљење терена и жртвовање егзистенцијалних позиција неминовно води у пропаст. Да смо у средњем веку, када су се још поштовала нека витешка правила игре, та пропаст би вероватно била ублажена самоограничавајућим обзирима непријатељске стране. Међутим, данас, када је политичка пракса попримила потпуно аморалнан облик да би то и Макијавелија шокирало, витешка правила су нестала из свести свих кључних актера и више не играју никакву улогу у њиховим одлукама и поступцима. Они иду не на онеспособљавање, него на потпуно уништење противника.

          То је амбијент у коме се Република Српска и њено руководство данас налазе. Од великих, глобалних вукова до локалних хијена, циљ је да се Република Српска уништи без трага. То је основна теза мога прилога у новом броју „Збиље“. Ни Западна алијанса ни њени локални пиони у окружењу, нити њена агентура која већ неколико година организовано и активно делује унутар политичког система Републике Српске и упорно га подрива, неће престати да оперишу на свим фронтовима да би постигли тај циљ. У том вишеслојном, мешовитом, или хибридном рату, преклапају се разни интереси али сви се своде на истоветан заједнички циљ: било као стожер српског народа у Босни и Херцеговини, било као потенцијално упориште руске политике на Балкану, за Републику Српску предвиђено је да нестане.

          Општи преглед методологије која се у ту сврху у овом тренутку користи наћи ћете у мом прилогу у овом броју „Збиље“. Желео бих да та разматрања допуним освртом на најновији и тренутно најактуелнији сегмент тог општег напада на Републику Српску, а то је захтев Сарајева за ревизију пресуде Међународног суда правде из 2007. године.

          Ако посматрамо са строго формалног становишта, тачно је да је, у правном смислу, мета овог потеза – Србија, а не Република Српска. Узгредни циљ ревизионог поступка јесте наношење максималне моралне и материјалне штете Србији, као држави која несумњиво игра улогу најближег савезника и покровитеља Републике Српске. Међутим, права и крајња мета и даље је – Република Српска. 

          Природа правног питања којим  се захтев за ревизију бави – утврђивање одговорности Србије за лажни геноцид у Сребреници – на то недвосмислено указује. Проглашавање Србије кривом за Сребреницу је важна компонента у кампањи да се Србија дискредитује и поништи као извор подршке и гарантор опстанка Републике Српске. Уколико би ревизија постигла успех, Сребреница ће бити проглашена за плод „заједничког злочиначког подухвата“ две српске државе. Од тог тренутка, обе би биле стављене у моралну дефанзиву. Биле би натеране да се правдају и објашњавају зашто би у овом облику и даље требало да наставе да постоје, уместо да све расположиве ресурсе уложе у учвршћивање и поправљање својих геополитичких позиција.

          Вама су познате контроверзе које прате подношење овог захтева за ревизију. Да преовлађују редовне правне околности, многобројне процесне мањкавости у овом предмету биле би довољне да онемогуће пријем, а камо ли разматрање од стране Међународног суда правде, захтева за ревизију. Међутим, из богатог искуства са Хашким трибуналом знамо да ослањање на формалне принципе у оваквим ситуацијама није поуздан путоказ како ће се ствар завршити. Поред „дубоких држава“ које неформално делују као стварни центри моћи у појединим земљама, постоји и наднационална, глобална „дубока држава,“ са довољним средствима да контролише рад свих кључних међународних установа, укључујући Међународни суд правде, подједнако као и Хашки трибунал. Зато би било не само наивно већ и крајње неодговорно потценити деструктивни потенцијал захтева за ревизију који се Сарајево спрема да за неколико дана поднесе у Хагу.

              Ревизија пресуде Међународног суда правде из 2007. године није правна радња него политички детонатор. Бошњачки члан Председништва Босне и Херцеговине не би смео ни да помисли на повлачење потеза са тако далекосежним последицама без одобрења спонзора из Западне алијансе. Уколико суд услед бројних процесних дефеката одмах не одбаци поднесак из Сарајева – што не очекујем да  ће се догодити – то ће бити јасан сигнал и потврда тезе да се коришћењем овог детонатора иде на радикално заоштравање стања у БиХ, и шире у региону.

          Отворено је питање колико је Република Српска спремна да се суочи са овим новим и потенцијално најозбиљнијим егзистенцијалним изазовом, на једини начин који има на располагању, а то је асиметрично. Досадашње искуство не оставља претеран простор за оптимизам. Узгред треба приметити и једну изузетно важну последицу која прати распламсавање ове кризе. Вешто и перфидно, дојучерашња пета колона у Републици Српској репозиционира се као „лојална патриотска опозиција,“ која ипак брине о националном интересу и буни се против једностраног покушаја Сарајева да се Србији наметне геноцидна кривица за Сребреницу, а да се већ објављена кривица Републике Српске и овом приликом и пред још једним судом – потврди.

          Пред председником Додиком је тежак политички избор какав став да заузме према изнуђеном патриотском глуматању дојучерашњих страних измећара и издајника. Примајући стране агенте, који су му до јуче радили о глави, натраг као равноправне сараднике у одбрани Републике Српске он би их незаслужено наградио и морално рехабилитовао за следећи ударац који му, у заједници са својим страним контролорима, несумњиво припремају.

          На свим нивоима видни су дезоријентисаност, импровизација и одсуство елементарне припремљености и планирања. Република Српска ће нажалост у предстојећем периоду скупо платити фриволност и несистематичност који су до сада претежно обележавали њену политику. 

Нека јој Бог буде упомоћ!    

Стефан Каргановић

Председник

Историјски пројекат Сребреница