Претражи овај блог

петак, 16. децембар 2016.

Стефан Каргановић: У СИРИЈИ СЕ ПРИПРЕМА FALSE FLAG ОПЕРАЦИЈА ВЕЛИКИХ РАЗМЕРА

Врло индикативна „политичка бука“ која потиче из западних – поглавито британских – извора указује на припремање обавештајне операције великих размера и значајних последица, не би ли се исцедила корист из краха терористичке енклаве у источном Алепу. Већ неколико година, попут Сребренице, то терористичко легло које, како излази на видело, изнутра усмеравају уграђене западне обавештајне структуре, вештачки се одржава. Директан покушај, почетком овога месеца, да се  формалним стављањем под ингеренцију УН терористичкој енклави упркос успешној офанзиви сиријске армије продужи живот, са наменом да, као некада Сребреница дубоко у противниковој позадини, послужи као полигон за војна и пропагандна дејства, није уродио плодом. Пропао је услед промене, која је настала у међувремену, геополитичког односа снага у свету и вета који су – за разлику од 1993. године – овога пута ставиле Русија и Кина.

Међутим, појављују се јасне назнаке да се ипак иде на План Б, који ће се састојати из прескакања низа међукорака и непосредног пресликавања – највероватније у Алепу, али могуће је и на неком другом месту у Сирији – сребреничког сценарија. Циљ је да се политички компензује непланирани пад енклаве која се годинама налазила под контролом терориста којима управљају западне обавештајне службе, а истовремено да се створе психолошки услови за западну „хуманитарну интервенцију,“ у складу са доктрином R2P (Right to Protect).
Расправа која је у уторак, 13. децембра, вођена у британском парламенту (треба нагласити да је водећа улога у психолошкој и оперативној припреми репризе Сребренице у Сирији, врло разложно, поверена мајсторима тога посла, Британцима) недвосмислено уоквирује замишљени ток вероватних скорих догађаја.[1]
Главни говорник, бивши британски министар финансија Џорџ Осборн, колеге у парламенту и ширу јавност драматично је подсетио  да се „трагедија која се одвија у Алепу није догодила у вакуму“ већ да је последица „вакума у западном и британском вођству.“
У расправу је одмах ускочио и министар иностраних послова Велике Британије Борис Џонсон (да подсетимо заборавне, онај исти коме је пре неколико година спочитавано да је наклоњен Русији) са тврдњом да, према извештају УН (о чему ће бити речи у продужетку), владине трупе у Алепу – попут некада Срба у Сребреници –  немилосрдно убијају цивиле „на лицу места.“ Услед тога, „британска влада не попушта дипломатски притисак на председника Асада и Русију,“ и упоредо са тиме (о овоме ће такође бити речи у продужетку) систематски „прикупља неопходне доказе“ за подизање оптужби за ратне злочине против „учесника у ратним дејствима у Сирији“.
Џонсон није оставио простора за сумњу о томе које је потенцијалне оптуженике имао на уму: „Диктатору је било допуштено да изврши језиве злочине, заједно са његовим савезницима, Русијом и Ираном.“
У расправу са овако озбиљним алузијама и претњама затим се укључио и бивши министар Ендрју Мичел, који је уважене слушаоце свечано подсетио на то да је Велика Британија једна од држава које су пре десет година усвојиле обавезе које проистичу из наведене доктрине о „заштити угроженог становништва.“ Та доктрина, објаснио је Мичел, има за циљ спречавање „хуманитарних катастрофа попут Сребренице и Руанде.“
„Ова обавеза да се пружи заштита у своје време била је славодобитно потписана од стране многих држава, великих и малих, из међународне заједнице,“ наставио је Мичел, морално укоривши присутне,  „међутим, оно што видимо данас је то да смо нечињењем постали саучесници у томе што се ради десетинама хиљада Сиријаца у Алепу.“
И најзад кључна, павловијанска фраза којом је постављен mise en scène и недвосмислено се откривају карте о томе на шта се циља: „Био сам пре две године у посети Сребреници,“ нагласио је Мичел, „и знам шта се тамо догодило – исто што се у Алепу догађа сада, масовно убијање мушкараца и дечака од стране снага лојалних сиријском режиму.“
Да би се правилно схватио контекст ове „дебате“ у британском Доњем дому, било би упутно вратити се барем неколико дана уназад.     
Непосредно после неусвајања 5. децембра 2016 у Савету Безбедности УН[2]  резолуције о обустављању ратних операција у Алепу, коју је предложила Канада, западна пропагандна машинерија као по команди поново је лансирала врло познату – и злослутну – реторику која непогрешиво упућује на Сребреницу. Да подсетимо, та резолуција – да је била усвојена – представљала би крупан корак ка претварању источног Алепа, зоне под окупацијом терориста, у „заштићену енклаву“ под окриљем УН, слично аранжману који је 1993. године био наметнут за Сребреницу, тада такође са циљем спасавања инструмената западне политике, који су тамо били сатерани у ћошак. У Сребреници, главни циљ је био да се заустави напредовање Војске Републике Српске, што је кољачима Насера Орића претило неизбежним уништењем. У Алепу циљ је био да се блокирају даље операције сиријске армије против терориста који су ухваћени у котао у источном делу града, а чији су покровитељи – исти.
Реторика која из западних политичких и медијских извора сада  почиње да пљушти упадљиво и немаштовито подсећа на сребреничке рефрене из пропаганде коју исти центри емитују од 1995. наовамо.  Тврди се да у Алепу снаге  сиријске владе хапсе „на стотине мушкараца и дечака“ (men and boysбез икаквог покушаја креативности користи се исти термин) које затим, опет по уходаном сребреничком обрасцу, одводе у непознатом правцу. Међутим, пошто по речима комесара УН за људска права Руперта Колвила „сиријска влада има језиву репутацију када је реч о произвољним хапшењима,“ није тешко докучити на шта се циља, где их одводе и шта им наводно предстоји.
Злослутни део западне пропагандне кампање која је у пуном јеку састоји се од све јасније намере да се расплет војне операције у Алепу, са западног становишта врло неповољан, што тешње поистовети са емотивним набојем синтагме „Сребреница“. Убрзо после пада Сребренице у јулу 1995, мантра о 8,000 наводно погубљених „мушкараца и дечака“ наметнута је као емблематична за тај догађај. На ту већ стандардизовану пропагандну линију: Сребреница масовно погубљење „мушкараца и дечака“ = геноцид, сада се надовезује и ситуација у Алепу, тако што се у ову једначину убацују и алепски, наводно нестали, а подразумева се побијени, „мушкарци и дечаци.“ Муњевито актуелизовање сребреничког рефрена о „мушкарцима и дечацима,“ и то баш у тренутку када су снаге сиријске владе заузеле Алеп, убедљиво разоткрива праву позадину психолошке операције која иза тога стоји: покушај да се, повезивањем са Сребреницом, дискредитују председник Асад и његови руски и ирански савезници и да се створе услови за интервенцију већег обима.
Перфидни Албион је почео да припрема позорницу 9. децембра драматичним говором Метјуа Рајкрофта, британског амбасадора при  Уједињеним Нацијама, одржаним када је већ постало јасно, услед руског и кинеског вета неколико дана пре тога, да је шема по којој је Алеп требао да постане заштићена зона УН, уз наметање прекида ватре и спашавање терориста од војног пораза – пропала.[3] У свом обраћању, постављеном на званичну интернет презентацију британске владе, чиме добија на тежини, али без навођења трунке доказа за своје тврдње, после срцепарајућег приказа наводне угрожености грађанског становништва Алепа услед офанзиве владиних снага, Рајкрофт је изговорио следеће значајне речи:       
„Ипак, и поред свега тога, ствари би могле поћи у још горем смеру. Стотине мушкараца и дечака нестају док беже из источног Алепа, одведени од стране режима, а њихова судбина је непозната.“[4]
 Не без важности, у склопу претходно најављених планова Запада да исконструише оптужницу за ратне злочине против председника Асада и Путина,[5] Рајкрофт је додао и следећу отворену претњу:
Не смемо заборавити никада. Када сам био амбасадор у Босни и Херцеговини, једва да је прошло десет година од како је престало да се пуца а Слободан Милошевић, архитекта тог сукоба, тог геноцида, налазио се већ иза решетака и чекао је да му се додели правда. Будите сигурни, рат у Сирији, као и рат у Босни, једног дана ће се завршити. Наше сећање дуго траје и, без обзира да ли ће то бити за једну или десет година, платиће сви који сносе одговорност за убијање у Алепу и широм Сирије.“[6]
Може се са сигурношћу предпоставити да износећи овакве претње Рајкрофт није имао у виду руководства западних држава, које су 2011. године покренуле „смену режима“ у Сирији, са свим катастрофалним пратећим последицама, из сасвим приземног разлога би на такав начин инсталирали владу која би дозволила да кроз ту земљу према Западу прође катарски гасовод. На таквом фону, кампања да се у Алепу пораз терориста које подржава Запад повеже са „геноцидом у  Сребреници“ одвија се пуном паром. Скоро истовремено када је Рајкрофт 9. децембра одржао свој говор у УН, „Високи комесар УН за људска права“, Руперт Колвил (такође британски поданик, дало би се предпоставити) као по поруџбини објавио је извештај свога уреда где се изражава „озбиљна забринутост за безбедност цивила у Алепу,“ разрађујући Рајкрофтове инсинуације и појачавајући произведени утисак потврдом из овог наизглед беспрекорног институционалног извора.[7] Колвилов извештај је срочен са великом пажњом и врви од двосмисленица убачених да би се створио утисак уравнотежености и, у случају потребе, олакшало изговарање од евентуалних замерки за пристрасност. Али на страну обланда, у средишту Колвиловог саопштења истичу се „забрињавајуће тврдње да је на стотине мушкараца нестало након што су прешли на подручја под контролом владе.“ У овој верзији, „дечаци“ се изричито не спомињу, али је додата једна друга тврдња која ће свима који су се бавили сребреничком подвалом зазвучати врло препознатљиво: наводи се да је ова висока инстанца УН примила „извештаје да се мушкарци одводе на једну, а жене и деца на другу страну.“[8] Опет, без извора или проверљивих доказа.
Са тако постављеном позорницом, Би-Би-Си је одмах ефикасно ступио на сцену. Већ истог 9. децембра, као референтни извор објективних вести, објавио је свој сумарни извештај о  дешавањима у Алепу за међународну медијску потрошњу.
Под насловом „Битка за Алеп: УН кажу да је нестало на стотине мушкараца,“ међународни сервис Би-Би-Сија је ударио свој званични имприматур на ничим доказану тврдњу по којој „изгледа да је на стотине мушкараца нестало након што су са подручја под контролом побуњеника прешли на владину територију, како саопштавају званичници УН.“[9]
Педантно се држећи референтног документа УН, чиме се вешто  избегава оптужба за манипулацију,[10] тврдње које износи Би-Би-Си о наводно несталима на владиној територији такође се формално односе само на „мушкарце,“ и нигде не помињу „дечаке.“ Али врло брзо, у року од свега неколико часова, када је из редакције Би-Би-Сија овај наратив обиграо свет, дошло је до волшебне измене. Још увек наводећи Би-Би-Си као извор – од Непала до Нигерије, и од Индије до Канаде, Холандије,Србије („Блиц,“ 10. децембар 2016) и Јужне Америке – необјашњиво и као прећутним договором локалних уредника, у објављеним верзијама свуда су додати и „дечаци.“ Тиме је, формално беспрекорно, употпуњена сребреничка аналогија, са психолошким и моралним конотацијама геноцида што је прате.[11] Психолошки ефекат на широки међународни аудиторијум је мајсторски постигнут, али готово без могућности стављања сувислог приговора на професионално понашање британске информативне службе.    
Припремни радови за ову опаку пропагандну кампању, да се Алеп и сукоб у Сирији повежу са Сребреницом, и са кривотвореном западном верзијом рата у Босни у целини – у оба случаја без трунке доказа – у току су већ дуже времена. Примењује се истоветни шаблон. Већ месецима објављују се срцепарајуће медијске приче у циљу емотивног препарирања јавног мњења. Упечатљив пример је текст спољнополитичког уредника шкотског „Хералда,“[12] Дејвида Прата, „Рекли суникад више … и онда је дошла опсада Алепа“ (5. август 2016). У истој категорији је и „Од Сарајева до Алепа: лекције како преживети опсаду у Босни и Сирији,“ са драматичном уводном реченицом: „Тактика која се користи за уништавање тела – али то је уствари покушавај да се убије дух,“ из пера Жанин Диђовани, у угледном америчком часопису „Атлантик“[13] од 12. октобра 2016. Некако „случајно,“ баш у исто време, наглашава се још једна нимало небитна и врло препознатљива сребреничка тема. Овог пута, као што се чуло у британском парламенту, „неодлучним“ земљама Запада импутира се кривица зато што на „нову Сребреницу“ нису одреаговале довољно брзо и силовито, да спрече „ужасавајућу хуманитарну катастрофу“ – у Алепу.[14]
Наравно, непосредан и практичан разлог за огорчену реакцију западних представника, политичких установа и обавештајних служби на урушавање њихове „тврђаве Алепо“ је незгодна перспектива и бламаж да ће њихови многобројни агенти и „саветници,“ деташирани код терориста који су блокирани у Алепу, на очиглед целога света бити  заробљени од стране владиних снага.[15] Мада спашавање оперативаца на терену јесте важно, то је само један од многобројних разлога за бучну кампању у вези са „несталим алепским мушкарцима и дечацима,“ коју западна пропаганда брижљиво спроводи, између осталог, и да би скренула пажњу са фијаска могућег хватања своје агентуре уграђене у редове терориста.
Међутим, још важније од тога, главни циљ је припрема терена и, повезивањем са Сребреницом, стварање емотивне атмосфере, за следећу операцију под лажном заставом огромних размера која се припрема у Сирији, са жртвама које ће по броју далеко премашити „Сребреницу“. По свему судећи, false flag операција ће бити замишљена и изведена тако да се мобилише међународно јавно мњење и створе неопходне политичке и психолошке предпоставке за масивну западну војну интервенцију у Сирији (још, ако је то могуће, и пре устоличења новог режима у САД). Циљ је не само да се спаси жива сила терориста, потрошне робе која се теренски користи према потреби на овом и потенцијално другим поприштима, него много више од тога –  да се преокрене ако је то могуће сам ток рата, чији је видљиви расплет, у овом тренутку, по интересе Запада изразито неповољан.   
А када је реч о операцијама под лажном заставом, не заборављајмо никада Сребреницу, која је – да парафразирамо сликовити израз једног обешеног државника – „мајка свих њих.“



[3] Са овим у вези, вреди поменути занимљив податак да је Запад председнику Асаду чак понудио позамашан „бакшиш“ само да пристане на формирање заштићених енклава под контролом терориста у Алепу и другим деловима Сиријеwww.globalresearch.ca/the-bribe-of-the-century-eu-will-give-assad-money-if-he-allows-al-qaeda-to-rule-over-parts-of-syria/5560590
[8] Ibid.
[10] Би-би-Сију се готово истовремено придружила и друга водећа западна медијска агенција, Ројтер, која, у својој агенцијској вести такође говори о „мушкарацима,“ без помињања „дечака“:    uk.reuters.com/article/uk-mideast-crisis-syria-aleppo-un-idUKKBN13Y14K?il=0


петак, 2. децембар 2016.

АПЕЛ НИКОЛИЋУ: НЕ ПОТПИСУЈТЕ РЕПРЕСИВНИ ЗАКОН 387 (5)!

SREBRENICA HISTORICAL 
 PROJECT

Postbus 90471,
2509LL
Den Haag, The Netherlands
+381 64 403 3612  (Serbia)
____________________________________________




Господине Николићу,
          На вашем столу ће се ускоро наћи један репресиван, дискриминаторски текст члана 387 (5) Казненог закона Србије који је пре неки дан изгласала заблудела Народна Скупштина. Ви сте највиши јавни функционер чија је уставна  обавеза да надгледа доследно и ефикасно спровођење закона и да реагује у случајевима кршења или неспровођења. Највиши од тих закона који би требало да вас руководи у вашем раду је Устав Србије.
          Обавештавамо вас да новоусвојени члан 387 (5) Казненог закона укида право грађана на слободу савести и јавног изражавања које им уставне одредбе јемче, конкретно чланови 18. и 43. највишег закона ове земље. За коришћење слобода које су загарантоване наведеним одредбама Устава, законска регулатива коју је усвојила Народна Скупштина грађанијма прети затворском казном између шест месеци и пет година.
          Господине Николићу, да ли ви – који сте и сами у бројним приликама изразили сумњу у наводни „геноцид у Сребреници“ – желите да будете председник у држави у којој ће и ваши лични ставови бити – инкриминисани? Када и ако ви престанете да будете председник Србије и да уживате имунитет који вас тренутно штити, да ли сте свесни чињенице да  и ви можете постати предмет кривичног гоњења уколико ставите свој потпис на нови члан 387 (5) Казненог закона, који је Народна Скупштина усвојила?
          Али далеко важније од тога је начелно питање: желите ли да будете председник у земљи где је озакоњено кршење не само властитог Устава, него и истозначних чланова 9. и 10. „Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода“, једине релевантне међународне обавезе коју је Србија по овом питању потписала и за чије уредно спровођење сте, као председник, ви такође задужени?
          Господине, ми се слажемо са ставовима које сте у објективнијим тренуцима ваше јавне делатности вишекратно заузимали, да је наводни „геноцид у Сребреници“ политичка конструкција без упоришта у доказивим чињеницама и да су пресуде Хашког трибунала и слично конституисаних судова у вези са тиме без правног и моралног дејства. Осим ако сте у међувремену дошли до нама непознатих доказа који указују на супротне закључке, апелујемо на вас да извршите своју уставну дужност, испоштујете право грађана на слободу савести и јавног изражавања и останете доследни сопственом становишту и да одбијете да потпишете нови члан 387 (5) Казненог закона и тиме спречите његово објављивање у „Службеном гласнику“ и ступање на снагу.

Стефан Каргановић
Историјски пројекат Сребреница 


Стефан Каргановић: ADIOS, COMANDANTE!

Стручњаци тврде да је за изрицање утемељених историјских судова неопходно најмање педесет година временског растојања. У случају Фидела Кастра, једне од најжилавијих јавних личности наше епохе, кога са највећом пажњом посматрамо већ дуже од указаног рока, чини се да нећемо морати да се уздржавамо још пуних пола века пре него што бисмо стекли право да о њему нешто кажемо. Али без обзира на то, изношење суда о томе да ли је Фидел Кастро велика или мрска личност остаје неописиво сложен задатак.
У тренутку Кастровог одласка са сцене, на површину извире чудан сплет разумних закључака и неочекиваних емоција. Најпоузданији доказ нечије изузетности је управо то да када се суочимо са његовим нестанком осетимо порив емоција независно од тога на којој смо се страни барикада налазили у време док је Фидел био своје битке. То је непогрешив знак да се та особа, коју већина нас чак лично није ни познавала и коју смо посматрали из различитих углова током његове дуге јавне делатности (која, узгред, није почела 1. јануара 1959.) – дотакла самога језгра нашег бића. Он је имао много тога значајног да нам каже и пренесе, чак и ако бисмо на крају   одбацили знатан део његове поруке.
           Моје најраније сећање на Кастра је прилично трауматично. Оно се протеже уназад, до самих почетака његовог појављивања на светској позорници, и моја тадашња перцепција радикално је друкчија од оних које су касније уследиле. Као врло мали дечак у Чикагу у време Кубанске ракетне кризе био сам врло свесан претње нуклераног рата која се тада надвијала. До данашњег дана, у живом сећању остао ми је страх са којим сам ишао на спавање, буквално несигуран да ћу се наредног јутра жив пробудити. После извесног времена, поуздано се сазнало да је у тим тренуцима, док сам ја дрхтао у кревету, тада неискусни и дрски млади државник Фидел Кастро од Никите Хрушчева захтевао да игнорише „америчко блефирање“ и да не попушта, чак ни по цену нуклеарног рата. То сазнање није Фидела  Кастра учинило посебно драгим једном потпуно престрашеном малом дечаку у Чикагу.
          Нити су то учинили циркуска суђења и погубљења по кратком поступку Батистиних људи и других противника, или повремени масовни егзодуси разочараних Кубанаца. Срачунато опредељење кубанске Револуције за вредности друштвене равноправности и нагласак на решавању великих друштвених питања, као што су образовање, здравље и активно укључење („инклузија“ је реч коју Фиделови лицемерни западно-либерални критичари обично користе у овом контексту) обесправљених и запостављених раса и класа у токове националног живота, све то мени је дуго остајало неразумљиво. Тек много касније, када сам стекао више зрелости и могућност контекстуалног сагледавања – схватио сам. У суровим условима под којима је Кастро морао да обавља своје дужности, то можда није био једини могући избор, али га се без сумње могло оправдати и бранити.
          Црнобели пропагандни приказ Фидела Кастра временом се распадао. Постепено га је замењивала уравнотеженија слика, и то се угрубо поклапало са самоуништењем западне „информативне“ машинерије, и упоредо са сазнањем да је највећи део „вести“ и „оцена“ што шире – гомила голих лажи. У светлу увиђања те чињенице, многе бивше аксиоме постале су упитне и морале су бити преиспитане, укључујући и оне које су се односиле на Фидела.
             Тврдња, да је признавање приоритета изградњи друштва које општу добробит уздиже изнад индивидуалних права и интереса – погрешно, сада, у светлу разорних последица увођења неолиберализма широм света, сама се показала погрешном, да погрешнија не може бити. Личне слободе су несумњиво светиња, али је природно и то да је Фидел, усмерен социјалистичким изворима надахнућа, у својој политици колективу давао предност над појединцем. За недовољно посвећену пажњу индивидуалним правима, Фиделову друштвену политику можемо наградити са само два, уместо три „ура!“. Међутим, развој догађаја га је у целини оправдао. Он је преузео острво које се истицало мноштвом коцкарских казина и јавних кућа, а за собом као легат оставља позитивну друштвену ситуацију, утемељену на етици равноправности и солидарности, што служи за пример осталим потлаченим и опљачканим земљама Јужне Америке и широм света.
          Фиделово најсимпатичније лично својство је била његова спремност да учи из искуства и да идеолошки еволуира, чему је повремено сметала очекивана својеглавост правог Гаљега. Од индоктринираног марксистичког паликуће који је био спреман – у тренутку који још увек добро памтим – да упропасти цели свет из чисто принципијелних побуда, он је омекшао и стабилизовао се као онаква врста особе какав је највероватније све време, у најдубљим скровиштима своје сложене и страстне шпанске душе, и био. Он је, пре и изнад свега, био озбиљан интелектуалац, доктор Фидел Кастро Руз. Његов вибрантан ум, попут магнета, привлачио је себи на разговор сродне духове – и не само са Левице. У последњој деценији живота, након што је бриге везане за непосредно управљање пренео на друге, он је могао да се опусти и да са нама подели своје богате увиде и искуство човека неспорно државничког формата.
          Мада никада није показивао посебан афинитет за димензију трансцендентности, очигледно је да је при крају почео да више цени њене овостране пројаве на начине који би се сматрали нечувеним за човека његових идеолошких опредељења. Недавно, предосећајући скори одлазак, дозволио је себи запрепашћујућу опаску да – мада није практичан хришћанин – уколико су његови друштвени идеали спојиви са хришћанским вредностима он не би имао ништа против ако би га сматрали хришћанином. И заиста, он је убедљиво посведочио своју посвећеност тим идеалима када је, ускоро после преузимања власти, отпочео аграрну реформу на Куби конфискацијом сопствене очевине, латифундије свога оца-велепоседника. И не треба изоставити из вида  чињеницу да је једина православна црква на Куби била саграђена у Хавани пре неколико година, уз пуну подршку и помоћ револуционарних власти. Њеном освећењу присуствовао је лично тада још увек активни председник – Фидел Кастро.
          Без обзира на наш лични став у односу на идеолошке постулате који су покретали Фидела, остаје неспорна чињеница да је он био велики пријатељ Србије и српског народа и да је то делотворном подршком показивао у свакој прилици. (Узгред, чак ни природа тих „идеолошких постулата“ није сасвим јасна, нити то када их је стварно усвојио као кохерентан систем. Чувена изјава „ја сам марксиста-лењиниста и то ћу остати до краја живота“ датира из периода најжешће америчке блокаде и могла би се протумачити као пркосан гест, инат, подједнако као и свесно усвајање одређене идеологије.) У сваком случају, важно питање које Кастро поставља пред Србе односи се на технологију опстанка у непријатељском окружењу. Без обзира на идеолошку кринку, Кастрова лекција Србима са обе стране Дрине је једноставна и кључна за њихов опстанак. Та лекција је сажета у две речи и гласи: неодустајни отпор. Када се суочавате са непријатељем који не зна за разумни компромис, не уважава ваше вредности и интересе и отворено ради на вашем нестанку, ви немате другог избора осим да му се непопустљиво супротстављате на свим фронтовима и да непоколебљиво и не питајући за цену инсистирате на вашој истини и вашој правди. У тој борби за опстанак, коју је Кастро развио до савршенства, нема места за удварање и незамерање смртном непријатељу, за труле компромисе и оријенталну љигавост изражену кроз одвртану и самопонижавајућу философију балканских беспомоћника: помозБог чаршијо на све четри стране.
          Упорна и асиметрична борба са неманима несумњиво има своју цену. Али у поређењу са ужасима и крвопролићима западних „хуманитарних ратова,“ насиље које је обележавало уводну фазу кубанске Револуције сада делује сасвим тривијално. Што се тиче лишавања, која западна пропаганда ставља на терет режиму и истиче као доказ промашаја Фиделовог социјализма,  све то сада делује безначајно у поређењу са системским разарањем свих основа достојанственог људског живота – од Латинске Америке до Украјине, и даље – што неизбежно и немилосрдно свуда у свету прати увођење неолиберализма и глобализма.
          Фиделова мудрост и оштроумност (ocurrencia) видно ће недостајати у нашем стерилном свету трећеразредних политичких кловнова и марионета. Он је био човек од идеја и са тежином, истрајан и непопустљив у настојању да оствари оно у шта је био искрено убеђен, и храбар у сучељавању са несразмерно надмоћнијим непријатељима. Због свих тих својстава биће запамћен и цењен подједнако од стране идеолошких присталица и противника, можда нарочито од стране ових последњих, или бар оних међу њима који су способни да цене достојног опонента.
          Да ли је замисливо да ће, на крају, Фидел Кастро постати родоначелник једног новог политичког жанра: можда негативан јунак, али ипак са претежно позитивним обележјима?

Печат, 2. децембар 2016.


четвртак, 1. децембар 2016.

ИНТЕРНЕТ ТВ "СНАГА НАРОДА": ПОСЛЕДИЦЕ УСВАЈАЊА ЧЛАНА 387 (5) КЗ О "НЕГИРАЊУ ГЕНОЦИДА"

 SREBRENICA HISTORICAL 
 PROJECT

Postbus 90471,
2509LL
Den Haag, The Netherlands
+381 64 403 3612  (Serbia)
____________________________________________

РАЗГОВОР СА СТЕФАНОМ

ИНТЕРНЕТ ТВ СНАГА НАРОДА, 30. НОВЕМБАР 2016.

ГОСТ: НАРОДНИ ПОСЛАНИК ДЕЈАН ШУЛКИЋ

ТЕМА: „НЕГИРАЊЕ ГЕНОЦИДА“, ЧЛАН 387 (5) КРИВИЧНОГ ЗАКОНА

          Кукавна Скупштина ове земље пре неки дан је усвојила закон којим отпочиње релативизација права грађана на слободно изражавање по свим питањима од друштвеног значаја. У коначници, та релативизација ће довести до укидања тог незгодног права. Попут чувеног Стаљиновог устава из 1936. године, који је свету био представљен као „најдемократскији“ који се замислити може, Устав Србије остаће као празна љуштура, препун китњастих фраза без практичног ефекта.
          Наш данашњи саговорник је посланик у установи на коју сам малопре алудирао. Намерно сам је означио као „скупштина,“ а не као Народна Скупштина, зато што желим да истакнем, у овом случају, њену ненародну и противуставну делатност. Такође намерно, нисам рекао „скупштина Србије“ зато што је пропис о коме ће данас бити речи доказиво конципиран ван граница Србије, крши јемства слободе савести и јавног изражавања која су уписана у Уставу Србије и – поврх свега тога – представља непријатељски чин према српском народу, кога та група грађана у згради на булевару Краља Александра – наводно представља.
          Ако већ нисте погодили, ради се о усвајању измењеног и допуњеног члана 387 (5) Кривичног закона Србије. Тим новим прописом, на лукав начин вама ће бити забрањено да јавно кажете да се лажни геноцид у Сребреници – није догодио. Начин изведбе је подмукао и лукав, зато што се у ревидираном члану 387 (5) Сребреница нигде не помиње. Формално, текст који је усвојен – и који сада само чека потпис Магистра Председника – односи се на негирање или умањивање „геноцида“ пресуђених као таквих од стране српских судова или Међународног кривичног суда у Хагу. Да појаснимо, не Хашког трибунала, што би на вас деловало као махање црвеном марамом бику на кориди, него друге правосудне установе, која се налази у Хагу недалеко од озлоглашеног Трибунала, али за коју многи од вас вероватно нису ни чули.
          Међународни кривични суд до сада није донео ни једну осуђујућу пресуду за геноцид било где, а најмање у Сребреници. До сада, тај суд се бавио искључиво кршењима међународног ратног и хуманитарног права у Африци, и на начин који је толико расистички и тенденциозан да је Организација Афричких Држава својим чланицама препоручила да свој пристанак на јурисдикцију овога суда колективно повуку. Пре неки дан, из посебних разлога, Русија је своје учешће такође повукла. Сједињене Државе и Кина никада нису биле део правног система овога суда, основаног по Римском Уговору од 2002. године. Зашто се Србија, доношењем оваквог законског текста, позива на одлуке једне мртворођене међународне правне установе као што је Међународни кривични суд? Можда ће наш данашњи саговорник, у својству народног посланика, моћи да нам пружи неке одговоре на ово питање.
          И сада долазимо до лукавства, чија је сврха да вас успава и обмане. Тачно је да се нова регулатива позива на суд који није донео ниједну пресуду у вези са Сребреницом, али у пакету са проглашавањем тог суда за меродавну инстанцу у материји „негирања геноцида“, они су имплицитно прокријумчарили и целокупну јуриспруденцију тога суда. То је кључно. У својим пресудама, Међународни кривични суд се континуирано позива на пресуђене чињенице и усвојене правне концепте из Хашког трибунала. Међународни кривични суд признаје Хашки трибунал као извор права и ослања се на њега у таквом својству. Зато, ако се у некој кафани или на слави „јавно“ изланете да се у Сребреници није догодио геноцид, ништа вам неће помоћи то што се у новоусвојеној законској регулативи, по којој ћете бити прогоњени, не помињу ни Хашки трибунал, ни Сребреница.
          Али има још једно питање које би се морало поставити, уколико  група грађана који се састају на булевару Краља Александра има икакве сличности са заседањима установе која је раније била позната као Народна Скупштина Србије. Зашто су усвојили законску регулативу коју нико од њих, или њихових стручних суграђана који би били прописно задужени да се баве ревизијом законских прописа, није написао? Усвојени текст члана 387 (5) Кривичног закона Србије није написан у Србији, него у иностранству, у Бриселу. Он је преписан и преведен, од речи до речи, из „Оквирне одлуке“ Савета Европе од 28. новембра 2008. године. Та одлука се односи на борбу против расизма и ксенофобије, и узгред садржи препоручени текст закона о негирању геноцида. Али све то, без обзира да ли би те препоруке оценили као добре или лоше, односи се на земље-чланице Европске Уније, што Србија није. Према томе, Србија није имала никакву обавезу да преводи на српски и усваја ову директиву, која се на њу и не односи. Поред тога, битно је нагласити само две чињенице, које препуштам вама да оцените и правилно протумачите: прво, усвојени текст који вашу државу не обавезује замишљен је и написан изван њених граница; друго, ниједном од ваших посланика, чије плате и бенефиције ви плаћате, није пало на памет да га критички преиспита и, барем реда ради, реформулише да не буде баш очигледно „исеци и залепи“ из једног страног документа. То је понижење које сте доживели.
          Можемо да предпоставимо питања која се роје у вашим мислима. Једно од њих је, несумњиво, како ће усвајање овог закона утицати на рад наше невладине организације, „Историјски пројекат Сребреница.“ На то питање могу да одговорим одмах. Неће имати никаквог утицаја. Ми нисмо држављани Србије и ми ћемо се понашати као да члан 387 (5) Кривичног закона Србије – не постоји. То исто препоручујемо и  вама. У индуској философији постоји један концепт који би вам могао користити уколико желите да сачувате лични интегритет и самопоштовање – сатјаграха. То значи ненасилни отпор тлачитељу и свесно жртвовање и трпљење одмазди за непокорност неправедним прописима и устројствима, све док се тлачитељ не постиди самога себе и не одустане од свог нељудског понашања. Ако вам ово звучи наивно и смешно, подсећам вас да је највећим делом захваљујући примени овога принципа и непоколебљивој вери Махатме Гандија у његову исправност, Индија данас слободна земља.
          Сада је сезона слава, период од кога су све силеџије које су владале Србијом са разлогом зазирале зато што је то посебно време када сужњи одрешују језике и испољавају своје праве мисли и ставове. Искористите прилику да у кругу гостију – а по концепцији новога закона, то значи јавно – поновите безброј пута: у Сребреници се није догодио геноцид. Урадите то исто, још јавније, у кафани или у вашем омиљеном кафићу, да сви чују. И још јавније, на тргу, да се ори.
          У Сребреници се није догодио геноцид. Свако ко тврди да јесте, бестидно лаже.

уторак, 29. новембар 2016.

ЂАВО КОЈИ ЗНА ШТА ЈЕ ПРАВО ... Trahision des Clercs, на српски начин

            Да у Скупштини Србије нема родољубивих и друштвено одговорних посланика, тешко да би јавност на време сазнала о пројекту репресивне измене члана 387. Кривичног закона, чиме се озбиљно угрожава право на критичку мисао и слободно изражавање у Србији.[1] Да се београдске „Новости“ нису изрекле, вероватно је да се не би сазнало ни то да је име угледног професора на Правном факултету, Милана Шкулића, повезано са тим неславним пројектом.[2]
          Дан касније, 17. новембра, како би се у Америци рекло, the cat was out of the bag, ствар је изашла на видело, и проф. Шкулићу није преостало друго осим да у „Политици,“ под прилепљивим насловом  „Злочин негирања злочина,“ објави кратку апологију pro domo sua, где објашњава своје учешће у изради овог законског предлога, вајка се, и сада када је његов део посла већ завршен, философира о значењу и домету лавине коју је покренуо.[3]
          Већ од самог наслова, професорова дисквизиција почиње да се котрља низбрдо. Да будемо немилосрдно прецизни: за професионалца из области права, као што је Шкулић, негирање злочина није – злочин, него је став, мишљење. Опет, као што би се то рекло у Америци – где први уставни амандман, који штити управо кључно право грађана на слободно изражавање успешно одолева свим нападима већ више од двеста  година – далеко од тога да би то што проф. Шкулић наводи могло сматрати злочином, то је, напротив, уставно заштићен говор. Лаику, коме се нешто што је неко јавно рекао не свиђа па емотивно реагује и захтева санкционисање, за овакву појмовну пометњу могло би се опростити. Али професору права и стручњаку – не, никада.
          Са ingenue опаском професора Шкулића, „некада се речима чини кривично дело,“ англосаксонске колеге би се могле делимично  сложити, али то искључиво у изузетно уским оквирима које је зацртао судија врховног суда САД, Оливер Вендел Холмс. У чувеној одлуци која слободу изражавања ставља на највећи могући пиједестал, судија Холмс је рекао да је једини вербални чин који може бити кажњив –  узвикнути „пожар!“ у препуном  биоскопу и тиме изазвати стампедо ка вратима, са фаталним последицама. Сваки други облик изражавања не само да је дозвољен, већ је подстицан у друштву које себе назива слободним и напредним. Да ли су ти оквири преуски за циљеве радне групе за израду спорног закона, у чијем је саставу био и проф. Шкулић?[4]
          И узгред, уз захвалност „Новостима“ што су пустиле мачку из џака и откриле постојање и делатност те утицајне али, до пре неки дан сасвим непознате „радне групе“, која у највећој тишини и дискрецији, без знања и контроле јавности, убира дневнице и преуређује Казнени закон Србије, било би корисно када би грађани сазнали још неколико ствари. Ко је ту групу основао, када се то догодило, поред проф. Шкулића, ко су њени припадници и са каквим упутствима и мандатом она поступа?
          Проф. Шкулић је потпуно у праву када у ауторском тексу у „Политици“ примећује да „нико нормалан не може бити ‘слеп и глув’ на оспоравање геноцида и других тешких међународних кривичних дела,“ мада и чинећи ту у принципу правилну констатацију из неког разлога и даље делује као да се прави невешт. То је зато што су за озбиљну дискусију која се води поводом измене члана 387. КЗ физички хендикепи које помиње потпуно ирелевантни и у томе не играју апсолутно никакву улогу. Право питање гласи како би цивилизовани људи, који нису ни слепи ни глуви, али слободу истраживања и јавне речи држе за светињу, примерено реаговали на наведена оспоравања? Репресијом непопуларних ставова и мишљења, или – аргументима? То је суштина ствари. Правилан одговор на ово просто, али фундаментално питање требало би да по службеној дужности буде јасан сваком професору права, ако не и већини барем просвећених лаика.
            Правећи се и даље невешт, професор продужује: „Оспоравање геноцида и других тешких међународних кривичних дела би само по себи требало да буде кажњиво, само ако се то чини у намери изазивања националне, етничке, расне или верске мржње. Ово је веома важно, јер неко може из стриктно научних и стручних разлога полемисати и са правним квалификацијама у правноснажним пресудама, али ако то чини без намере изазивања мржње према људима због њихове припадности одређеној групи, тада то не би требало да буде кривично дело.
У Америци, на све ово и обични људи и колеге професори Шкулићу би солидарно рекли: please cut the crap. Па ипак, пуштање овакве реторичке димне завесе убедљив је доказ да ђаво заиста зна шта је право. Као врсан правни професионалац, који је упућен у то како судови тумаче и примењују законске прописе, проф. Шкулић зна да су његова накнадна размишљања и вајкања на страницама „Политике“ – ирелевантна. Он је савршено свесан тога да тиме неће утицати ни на тужилаштва ни на судове, уколико у уторак следеће недеље Скупштина усвоји спорни предлог његове радне групе за измену члана 387. КЗ. Судови се руководе првенствено текстом законских прописа који се налазе пред њима, а уколико узимају у разматрање и нешто изван  тога то су намере законодавца изражене за време  скупштинске дебате, а не размишљања и коментари приватних појединаца. Према томе, политичка позорница за прогон је спремна, и проф. Милан Шкулић ће морати да живи са чињеницом да је свој блистави правнички ум ставио у службу њеног постављања.
Када буде почео кривични прогон грађана, нико неће консултовати проф. Шкулића да би сазнао његово мишљење о томе да ли се неки геноцид оспорава из легитимних научних или других разлога, који су подложни санкционисању, и да ли по том основу то представља кривично дело или не. Шкулићев посао је завршен, и он и његова размишљања сада иду ad acta. Његове умирујуће оцене и бенигна тумачења у вези са применом закона чијем је стварању кумовао лишена су значаја и без икаквог су дејства. Остаје само штета коју је направио.
Уместо накнадног прања руку, проф. Милан Шкулић је требао да поступи у складу са моралном и професионалном дужношћу и да поднесе оставку док је то још било могуће учинити на частан начин, уз одбијање да учествује у припремању предлога чије последице предвидљиво наносе озбиљну и дуготрајну повреду основним правима грађана и моралним и политичким интересима српске државе.
    Ако је проф. Шкулић у својој академској кули од слоноваче имао икаквих илузија о томе у чија се кола упрегао, изјаве перјаница сребереничког лобија и плаћеничких „НВО“– ма колико сада за њега било касно – требало би да га отрезне.[5] То су Маријана Тома, „гостујућа истраживачица на Институту за студије људских права“ у Њујорку, Иван Јовановић, „експерт за међународно право,“ и личност којој није потребно никакво представљање – Наташа Кандић. Сви ови стручњаци су једнодушни у оцени да је радни производ групе проф. Шкулића мањкав зато што, за сада, изоставља оно што је њима главно и што је прави мотив за измену и допуну члана 387: позивање на пресуде Хашког трибунала, а не МКС, и претња казненим мерама за „негирање геноцида“ у Сребреници, а не у Конгу.
Ако ништа друго, правећи се блесави да је, тобож, у предложеном облику „закон заштитио негирање геноцида у Сребреници,“ промотери репресије су отворили карте. Модификација члана 387. је само прелазна етапа, стадијум у кувању жабе, која прво треба да поунутрашњи идеју политичке репресије за „негирање“ у облику који јој на први поглед не би деловао претерано опасно. Али, од забране „негирања геноцида“ у Конгу (што је граница правно могућег позивањем на Међународни кривични суд) кратак је пут до циља. У следећој етапи, на реду је допуна већ измењеног члана 307. перфидним увођењем, поред МКС, и Хашког трибунала, па самим тим и забрана поштеног истраживања и расправе о Сребреници.
Беспредметно је постављати питање, да ли је то исход који је проф. Шкулић желео. Он је одрадио своје и њега више нико неће питати ништа. Али има једно питање које би он требао да постави себи: дневнице на страну, да ли је ради ласкаве ставке у већ импресивном Си-Вију, да је учествовао у измени Кривичног законика, вредело доводити у питање сам основ либералне, правне државе – слободу критичког истраживања и неспутаног јавног изражавања?
Познајем проф. Шкулића и знам да он не верује да се у Сребреници догодио геноцид, као што у то не верујем ни ја. Знам такође да је он и јавно у својим радовима и иступима то негирао и оспоравао.
Нека се чува од злодуха којег је пустио из боце, када у следећој етапи и по њега дође.





[1] Види, http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/srbija-ce-biti-pretvorena-u-koncentracioni-logor/
[4] Види, Биљана Баковић: Који геноцид Србија не сме да негира?, „Политика,“ 18. новембар 2016.
[5] Види, Ј. Диковић-А. Рокнић, Закон заштитио негирање геноцида у Сребреници, „Данас,“ 18. новембар 2016.