Пред већем Специјалног суда за ратне злочине у Београду, почетком ове недеље је отворен наизглед бизарни процес „Кравица“ у вези са дешавањима у истоименој пољопривредној задрузи у близини Братунца, недалеко од Сребренице, у јулу 1995. године.
Циљ кравичке правне фарсе је да се низом изречених пресуда, не само пред Судом БиХ у Сарајеву, већ сада и у Србији, постигне потпуна инверзија стварности везано за предметни догађај. Наиме, шта год да се стварно догађало у другој половини јула 1995. на другим местима на подручју Сребренице, и каква год би правна квалификација томе најбоље одговарала, случај „Кравица“ се у то не уклапа ни по којем основу зато што се своди на пример прекомерне реакције стражара на напад који су на њих извршили затвореници, убивши једнога пре него што је отпочела одмазда. То је класичан пример онога за шта би се у Америци без дилеме рекло да је „open and shut case,“ и да је једини правно одрживи облик одговорности у овом случају просто убиство, а не геноцид. Догађај у земљорадничкој задрузи, где су били смештени заробљени припадници 28. Дивизије Армије БиХ – узгред, не цивили, како су у медијима погрешно прозвани – био је сасвим непредвиђен и спонтан и зато се не може уклопити у спровођење било какве геноцидне замисли, чак и да је таква намера постојала на другим местима.
Као суђење за „геноцид“ предмет делује бизарно из најмање три разлога. Прво, одавно утврђене и неспорне чињенице о томе шта се у Кравици догодило и како, искључују сваку озбиљну могућност да би примена конвенције о геноциду у овом случају могло бити ваљан правни основ за подизање оптужнице и вођење поступка. То указује да су фундаменталне одлуке у предмету биле донете у политичком а не правном кључу. Друго, пошто сви актери потичу из друге државе која има свој, и то врло активни, суд за ратне злочине (барем када је, као у овом предмету, у питању процесуирање српских оптуженика) поставља се логично питање зашто се суђење не одржава тамо? Делује бизарно да се ово суђење одржава на територији Србије, а још више то да сарајевске власти нису поднеле захтев за изручење да би осумњиченим кривцима судили њихови органи. То сугерише да су својим досадашњим радом колеге из Специјалног суда у Београду успеле да стекну поверење колега из Сарајева да ће у овом важном предмету пресудити на начин како би то и у Сарајеву било урађено. Најзад, и време отпочињања суђења изузетно је занимљиво, да не кажемо бизарно. После многих одлагања, ово сребреничко суђење уприличено је у Београду тако да се временски поклопи са подношењем захтева, крајем овог месеца, крњег Председништва БиХ за ревизију пресуде МСП у Хагу о одговорности Србије за наводни „геноцид“ у Сребреници.
Као што је председник Рузвелт оштроумно приметио, „у политици се ништа не догађа случајно,“ ма колико неупућенима некипут бизарно деловало.
Док тужилаштво – по шаблону који је у Хагу и Сарајеву устаљен за процесе овакве врсте – буде предочавало монтиране форензичке и друге доказе и ненаучна тумачења њихове релевантности и значења, корумпирани медији ће сигурно пропустити да јавност упозоре на једну врло битну чињеницу. То је да се на домак задруге у Кравици, свега неколико сати пре инцидента који је предмет расправе, догодио тежак окршај између ВРС и колоне 28. дивизије који је резултирао погибијом у борбеним дејствима неколико стотина војника Армије БиХ, припадника колоне. У оквиру асанације терена, погинули су затим покопани у масовним гробницама недалеко од задруге, заједно са релативно малим бројем побијених у задрузи. У пребројавању „жртава“ (у оптужници се наводи цифра од преко 1.300) ови последњи су помешани са погинулима из колоне да би се створио утисак масовне кланице.
Зашто је Кравица битна? Са 1.000 до 1.500 наводних жртава Кравица је, поред Брањева (око 1.700 наводних жртава), један од два статистички најважанија сегмента сребреничке преваре. Збирно, те две локације досежу скоро до половине санктификоване цифре од 8.000 „жртава геноцида.“ Зато је од Србије захтевано да пред својим судом обави ово суђење, постављајући на тај начин и свој печат на службену верзију. Као додатни бенефит Србија, барем имплицитно, са своје стране тиме признаје суодговорност, и то баш док Сарајево Међународном суду правде у Хагу подноси захтев за измену пресуде којом је 2007. године Србија такве одговорности била ослобођена. У противном, зашто се оптуженима суди у Србији уместо да буду изручени да би им се судило у БиХ, пошто у Сарајеву већ постоји специјално направљен „кенгурски“ суд управо за ту сврху?
Стари лисац Рузвелт је био апсолутно у праву: у политици се баш ништа не догађа „случајно.“
ПЕЧАТ
Циљ кравичке правне фарсе је да се низом изречених пресуда, не само пред Судом БиХ у Сарајеву, већ сада и у Србији, постигне потпуна инверзија стварности везано за предметни догађај. Наиме, шта год да се стварно догађало у другој половини јула 1995. на другим местима на подручју Сребренице, и каква год би правна квалификација томе најбоље одговарала, случај „Кравица“ се у то не уклапа ни по којем основу зато што се своди на пример прекомерне реакције стражара на напад који су на њих извршили затвореници, убивши једнога пре него што је отпочела одмазда. То је класичан пример онога за шта би се у Америци без дилеме рекло да је „open and shut case,“ и да је једини правно одрживи облик одговорности у овом случају просто убиство, а не геноцид. Догађај у земљорадничкој задрузи, где су били смештени заробљени припадници 28. Дивизије Армије БиХ – узгред, не цивили, како су у медијима погрешно прозвани – био је сасвим непредвиђен и спонтан и зато се не може уклопити у спровођење било какве геноцидне замисли, чак и да је таква намера постојала на другим местима.
Као суђење за „геноцид“ предмет делује бизарно из најмање три разлога. Прво, одавно утврђене и неспорне чињенице о томе шта се у Кравици догодило и како, искључују сваку озбиљну могућност да би примена конвенције о геноциду у овом случају могло бити ваљан правни основ за подизање оптужнице и вођење поступка. То указује да су фундаменталне одлуке у предмету биле донете у политичком а не правном кључу. Друго, пошто сви актери потичу из друге државе која има свој, и то врло активни, суд за ратне злочине (барем када је, као у овом предмету, у питању процесуирање српских оптуженика) поставља се логично питање зашто се суђење не одржава тамо? Делује бизарно да се ово суђење одржава на територији Србије, а још више то да сарајевске власти нису поднеле захтев за изручење да би осумњиченим кривцима судили њихови органи. То сугерише да су својим досадашњим радом колеге из Специјалног суда у Београду успеле да стекну поверење колега из Сарајева да ће у овом важном предмету пресудити на начин како би то и у Сарајеву било урађено. Најзад, и време отпочињања суђења изузетно је занимљиво, да не кажемо бизарно. После многих одлагања, ово сребреничко суђење уприличено је у Београду тако да се временски поклопи са подношењем захтева, крајем овог месеца, крњег Председништва БиХ за ревизију пресуде МСП у Хагу о одговорности Србије за наводни „геноцид“ у Сребреници.
Као што је председник Рузвелт оштроумно приметио, „у политици се ништа не догађа случајно,“ ма колико неупућенима некипут бизарно деловало.
Док тужилаштво – по шаблону који је у Хагу и Сарајеву устаљен за процесе овакве врсте – буде предочавало монтиране форензичке и друге доказе и ненаучна тумачења њихове релевантности и значења, корумпирани медији ће сигурно пропустити да јавност упозоре на једну врло битну чињеницу. То је да се на домак задруге у Кравици, свега неколико сати пре инцидента који је предмет расправе, догодио тежак окршај између ВРС и колоне 28. дивизије који је резултирао погибијом у борбеним дејствима неколико стотина војника Армије БиХ, припадника колоне. У оквиру асанације терена, погинули су затим покопани у масовним гробницама недалеко од задруге, заједно са релативно малим бројем побијених у задрузи. У пребројавању „жртава“ (у оптужници се наводи цифра од преко 1.300) ови последњи су помешани са погинулима из колоне да би се створио утисак масовне кланице.
Зашто је Кравица битна? Са 1.000 до 1.500 наводних жртава Кравица је, поред Брањева (око 1.700 наводних жртава), један од два статистички најважанија сегмента сребреничке преваре. Збирно, те две локације досежу скоро до половине санктификоване цифре од 8.000 „жртава геноцида.“ Зато је од Србије захтевано да пред својим судом обави ово суђење, постављајући на тај начин и свој печат на службену верзију. Као додатни бенефит Србија, барем имплицитно, са своје стране тиме признаје суодговорност, и то баш док Сарајево Међународном суду правде у Хагу подноси захтев за измену пресуде којом је 2007. године Србија такве одговорности била ослобођена. У противном, зашто се оптуженима суди у Србији уместо да буду изручени да би им се судило у БиХ, пошто у Сарајеву већ постоји специјално направљен „кенгурски“ суд управо за ту сврху?
Стари лисац Рузвелт је био апсолутно у праву: у политици се баш ништа не догађа „случајно.“
ПЕЧАТ
Нема коментара:
Постави коментар