Претражи овај блог

уторак, 21. фебруар 2017.

ЗБИЉА: Република Српска - и даље на нишану



РЕПУБЛИКА СРПСКА – И ДАЉЕ НА НИШАНУ

Аутор: Стефан Каргановић

Прилог за нови број листа „Збиља,“ уредник Момир Лазић

          Опуштање због одржаног референдума, велике изборне победе (условно речено) националног политичког блока и очигледног безнађа (ако не и скорог распада петоколонашке творевине, „Савеза за промене“) не само да није оправдано, већ би било заправо – опасно.  Тешкоће на које противничка страна наилази, у настојању да постигне своје основне циљеве – увлачење централизоване Босне и  Херцеговине у структуре НАТО и ЕУ, уништење Републике Српске као елемента који је инхерентно неуклопив у реализацију тих планова, и свргавање и сурово кажњавање одметнутог бившег сарадника Милорада Додика, за пример другима који би да пођу сличним путем у све мултиполарнијем свету – не значи да се од тих циљева одустаје. То једино значи да ће се потражити друга и делотворнија средства за њихово остварење.
          Да се потсетимо на неке основне елементе РС проблематике у овом тренутку.
          НАТО и ЕУ као основ за централизацију. „Централизација“ је, наравно, учтив израз за уништење Републике Српске, или њено свођење на празну љуштуру, зато што су то два концепта између којих по дефиницији не постоји могућност „мирне коегзистенције.“ У јавним иступањима страних званичника и њихових домаћих пиона, главни изговор за централизацију су мистериозни, никада до краја дефинисани, „интегративни процеси“ у вези са којима народ ни у једном од два ентитета ништа не зна, нити га ико ишта пита. Али, подразумева се да се суштина тих процеса, уздигнутих на ниво неупитне политичке аксиоме, своди на испуњавање бриселских захтева за унутрашње преуређење БиХ да би као целовита држава могла бити примљена у ова два система Западне алијансе, НАТО и ЕУ.
          Као што је један од главних америчких преговарача у Дејтону, Ричард Холбрук, накнадно обзнанио, ентитетска аутономија – што је питање од животне важности за Републику Српску – била је само трик да би се српска страна стимулисала да уђе у преговарачки процес. Међутим, прави коначни циљ је од самога почетка био нешто друго: обнављање Босне и Херцеговине као унитарне државе, с тиме да ће све најважније управне надлежности бити концентрисане у Сарајеву.
          То је, наравно, аранжман који одговара муслиманској страни, хрватској само условно и делимично, а српској не одговара уопште. Упоредо са погоршањем односа између Запада и Русије, апсорпција Републике Српске у оквире државе централизоване у Сарајеву, под надзором Запада и доминацијом муслимана, постало је кључно питање у западној политичкој агенди. Разлози за то су недвосмислено  практичне, геополитичке природе. У случају да избије сукоб са Русијом или да напетости достигну опасан ниво, чак и да не уследи рат већих размера, као Хитлер 1941. тако ни Запад данас не може да толерише високо аутономну проруску српску државу у дубокој  позадини његових антируских операција.             
            Логика притиска за централизацију (то је шифрован језик, тиме се заправо мисли на политичку деградацију Републике Српске) чини неприхватљивим не само тај процес, као такав, него и оба његова званична изговора, НАТО у ЕУ. Логика одбране Републике Српске обавезује председника Додика не само у својој реторици, него и у политичкој пракси, да у име Републике Српске овај пројекат јавно и у пакету одбаци са свим саставним деловима:  централизацију, НАТО и Европску Унију.
           Пренос надлежности у Сарајево. Ерозија уставних надлежности Републике Српске, њих преко осамдесет, ишла је непрекидним ритмом и изразито је узела маха у време мандата председника Драгана Чавића. Процес је по први пут заустављен 2006. године, када је тадашњи премијер Милорад Додик одбио сагласност за утапање полиције РС у централне полицијске установе у Сарајеву. Пренос надлежности пре тога вршили су политичари из Српске који су били уцењени или нису имали храбрости да пруже отпор Западним притисцима. Док Западни политичари инсистирају на наводном „духу Дејтона“ – сугеришући да је централизована држава имплицитно зацртана у Уставу БиХ, заправо у анексу 4 Дејтонског мировног споразума – на бескрајно нервирање западних саговорника, председник Додик и Република Српска стоје чврсто на становишту да је строго тумачење „слова Дејтона,“ односно руковођење текстом који се у Уставу налази, једини правилан приступ.
          Један од увелико усложњавајућих чинилаца је присвајање од стране Високог представника за БиХ, међународног чиновника кога поставља Запад, такозваних „Бонских овлашћења,“ што се односи на наводну моћ да проглашава законе, отпушта непоћудне државне функционере, макар и демократски изабране, и да некооперативним политичарима забрањује јавни рад. Делатност Високог представника је без изузетка увек у функцији наметања Западне политичке воље у Босни и Херцеговини.  
           Тренутни Високи представник, Валентин Инцко, је претио, али никада се није дрзнуо да употреби, своја врло упитна „Бонска овлашћења.“ Док јавно захтева свргнуће председника Додика, Инцко до сада није скупио довољно храбрости да тестира своју моћ да то спроведе у дело. Јасно је да је канцеларија Високог представника (или OHR) на заласку свога ауторитета и вероватно близу укидања, и то много пре него што би се нешто слично могло догодити Републици Српској. Углед и ауторитет ове инстанце озбиљно су подривени упорним супротстављањем председника Додика и Републике Српске скоро свим њеним покушајима. То је чињеница која несумњиво представља плус и јача позиције Републике Српске.
          Односи са Русијом. У оквиру процеса који је по свим мерилима природан, када се узму у обзир осећања Срба где год се налазили, у својим спољним односима Република Српска је за мандата Милорада Додика постојано гравитирала ка Русији. Томе је уследила релативно висока стопа руских инвестиција али – и то је много битније – и опипљива политичка подршка Руске Федерације у свим међународним установама где је Република Српска имала да бије своје битке. Допринос Русије опстанку РС је немерљив.
          Сребреница. Једно од политички најшкакљивијих питања које се односи на перцепцију Републике Српске у свету – и уједно кључна ставка у општој офанзиви која има за циљ њено делегитимисање и коначно укидање – је Сребреница. Ради се о прљавој пропагандној подметачини у закључној фази рата, да је Република Српска имала удела у наводном геноцидном убијању 8,000 муслиманских ратних заробљеника недалеко од Сребренице у јулу 1995. Временом, Сребреница је уздигнута са нивоа локалне подвале на ниво моралног питања од светског значаја и наводне илустрације немоћи Запада да, у критичном тренутку, притекне у помоћ и заштити угрожене популације. Пред крај деведесетих година, Сребреница је еволуирала у изговор за доктрину „право на заштиту“ (или R2P), што Западним силама тобож даје право да по свом нахођењу интервенишу у послове суверених држава због начина како оне воде своју унутрашњу политику. Нова доктрина, надахнута Сребреницом, дебитовала је на Косову 1999, да би затим била примењена у Ираку, Либији и Сирији. Са рефреном да неког „локалног диктатора“ који је, узгред, и непокоран диктатима Запада, треба дисциплиновати зато што „убија сопствени народ,“ те „хуманитарне“ интервенције, према компетентним проценама, до сада су у целом свету коштале око два милиона људских живота, далеко више од наводних 8,000 сребреничких жртава. И – да иронија буде потпуна – ове масивне жртве хуманитарне бриге Запада такође су највећим делом били муслимани.
          Србија, а по начелу спојених судова и Република Српска, налазили су се близу осуде за учешће у геноциду у Сребреници по британској резолуцији поднетој Савету безбедности 2015. године. Резолуција је била одбачена само зато што је Руска Федерација на њу ставила вето, и то је још једна јасна добит од блиских односа које председник Додик негује са том земљом.
          Покушај обојене револуције. Као беспоговоран знак да Запад више није склон да трпи Додикову независну политику и пријатељство са Русијом, западни агенти су против Републике Српске пред изборе 2014. године покренули стандардну „обојену револуцију,“ у складу са класичним обрасцом за операције такве врсте. Ангажована је локална агентура, формиран је политички фронт, „Савез за промене,“ и обучени оперативци су били снабдевени огромним количинама материјалне и логистичке подршке.
          Покушај је, ипак, бедно пропао и мада је председник Додик једва однео победу са око 8,000 гласова, добро финансирана и моћно оркестрирана кампања за његово свргнуће том приликом није постигла ниједан од својих кључних циљева. Међутим, послужила је као упозорење да су Република и председник на нишану Запада, као што сличне недавне провокације у Србији против Вучића носе сличну поруку. Вучић је повукао неколико млаких потеза који сугеришу жељу за зближавањем са Русијом и знаци се умножавају да се и њему припрема сличан третман.
          Задњи избори у Републици Српској пре неколико месеци мора да су неизмерно разочарали Додикове недобронамерне западне „партнере“. Његова коалиција је однела убедљиву победу и, судећи по чисто демократским мерилима, стабилност његове управе требало би да је тиме обезбеђена.
          Али, наравно, у коначници не пресуђују демократска мерила него махинације реалне политике. Западни политички оперативци су извели правилан закључак да подизање петоколонашког уличног покрета за свргавање бањалучке владе, бар у блиској будућности, неће донети жељене резултате. Уместо тога, на видику је примена методологије економског притиска и финансијског дављења, спојено са дестабилизујућим активирањем, у погодном тренутку, џихадистичких елемената који бујају по Босни, и на крају коришћењем можда најјаче од свих карата које им стоје на располагању – заврбованих и корумпираних елемената унутар владе и државних институција како би се систем подрио изнутра и председник Додик најзад био политички елиминисан.   
           Привид релативног спокоја на страну, геополитички тренутак је крајње опасан по Републику Српску. Западна алијанса је решена да устоличи кооперативне, послушне режиме свуда – према Черчиловим чувеним речима – по „меком трбушњаку“ Европе, Балкану. Геополитика никада није била наклоњена земљама које су распоређене на овим просторима, а то посебно није сада. Нити ће Западни хегемони са наклоношћу посматрати њихове тежње да очувају независност и учврсте свој културни идентитет.
          Уколико се руководство Републике Српске напокон не буде посветило систематском стратешком размишљању и разрађивању широког спектра средстава за пружање асиметричног отпора надмоћном противнику, упркос несумњивим местимичним успесима изгледи неће бити ружичасти. У вртлогу светских догађаја који су на обзорју, за Републику Српску најгора времена можда и нису неповратно прошла. У сваком случају, предстоји још једна вратоломна вожња и требаће добри амортизери.

Излагање припремљено за промоцију новог броја листа „Збиља“ у Новом Саду, 20. фебруара 2017:

Поштовани господине Лазићу и поштовани пријатељи Републике Српске,

          Из многих разлога, овај број „Збиље“ посвећен је Републици Српској, не само из подразумевајућег пијетета већ подједнако и због велике и оправдане забринутости за њену будућност. Нажалост, у овом делу света – или да се правилније изразим, на овом културолошком подручју – благовремено и реално процењивање стварности није уобичајено. А о благовременом планирању за могуће будуће сценарије и исходе, о томе боље да не говоримо. Тај концепт је овде готово непознат. На Западу, аналитиком се непрекидно баве стручне установе формиране са том посебном наменом. Овде, политика се води ad hoc, без темељне припреме и често у складу са личним темпераментом и према тренутном расположењу руководиоца који је артикулише.
          Последице су очигледне и крајње неповољне. Противничка страна најчешће се појављује изванредно припремљена и увежбана, чак и када тврди нешто што је у потпуној супротности са чињеницама или од вас захтева нешто што је очигледно неморално и неправедно. Упоредо са тиме, ваша страна непрестано импровизује и успехом сматра не постизање неког суштинског политичког добитка, него само смањење претрпљене штете. Ненавикнути на победе, ви сте пресрећни ако вам је пошло за руком да умањите димензије пораза.
          Такав начин вођења политике је погубан. Проста математика нам говори да политичка формула која има за последицу непрестано губљење терена и жртвовање егзистенцијалних позиција неминовно води у пропаст. Да смо у средњем веку, када су се још поштовала нека витешка правила игре, та пропаст би вероватно била ублажена самоограничавајућим обзирима непријатељске стране. Међутим, данас, када је политичка пракса попримила потпуно аморалнан облик да би то и Макијавелија шокирало, витешка правила су нестала из свести свих кључних актера и више не играју никакву улогу у њиховим одлукама и поступцима. Они иду не на онеспособљавање, него на потпуно уништење противника.
          То је амбијент у коме се Република Српска и њено руководство данас налазе. Од великих, глобалних вукова до локалних хијена, циљ је да се Република Српска уништи без трага. То је основна теза мога прилога у новом броју „Збиље“. Ни Западна алијанса ни њени локални пиони у окружењу, нити њена агентура која већ неколико година организовано и активно делује унутар политичког система Републике Српске и упорно га подрива, неће престати да оперишу на свим фронтовима да би постигли тај циљ. У том вишеслојном, мешовитом, или хибридном рату, преклапају се разни интереси али сви се своде на истоветан заједнички циљ: било као стожер српског народа у Босни и Херцеговини, било као потенцијално упориште руске политике на Балкану, за Републику Српску предвиђено је да нестане.
          Општи преглед методологије која се у ту сврху у овом тренутку користи наћи ћете у мом прилогу у овом броју „Збиље“. Желео бих да та разматрања допуним освртом на најновији и тренутно најактуелнији сегмент тог општег напада на Републику Српску, а то је захтев Сарајева за ревизију пресуде Међународног суда правде из 2007. године.
          Ако посматрамо са строго формалног становишта, тачно је да је, у правном смислу, мета овог потеза – Србија, а не Република Српска. Узгредни циљ ревизионог поступка јесте наношење максималне моралне и материјалне штете Србији, као држави која несумњиво игра улогу најближег савезника и покровитеља Републике Српске. Међутим, права и крајња мета и даље је – Република Српска. 
          Природа правног питања којим  се захтев за ревизију бави – утврђивање одговорности Србије за лажни геноцид у Сребреници – на то недвосмислено указује. Проглашавање Србије кривом за Сребреницу је важна компонента у кампањи да се Србија дискредитује и поништи као извор подршке и гарантор опстанка Републике Српске. Уколико би ревизија постигла успех, Сребреница ће бити проглашена за плод „заједничког злочиначког подухвата“ две српске државе. Од тог тренутка, обе би биле стављене у моралну дефанзиву. Биле би натеране да се правдају и објашњавају зашто би у овом облику и даље требало да наставе да постоје, уместо да све расположиве ресурсе уложе у учвршћивање и поправљање својих геополитичких позиција.
          Вама су познате контроверзе које прате подношење овог захтева за ревизију. Да преовлађују редовне правне околности, многобројне процесне мањкавости у овом предмету биле би довољне да онемогуће пријем, а камо ли разматрање од стране Међународног суда правде, захтева за ревизију. Међутим, из богатог искуства са Хашким трибуналом знамо да ослањање на формалне принципе у оваквим ситуацијама није поуздан путоказ како ће се ствар завршити. Поред „дубоких држава“ које неформално делују као стварни центри моћи у појединим земљама, постоји и наднационална, глобална „дубока држава,“ са довољним средствима да контролише рад свих кључних међународних установа, укључујући Међународни суд правде, подједнако као и Хашки трибунал. Зато би било не само наивно већ и крајње неодговорно потценити деструктивни потенцијал захтева за ревизију који се Сарајево спрема да за неколико дана поднесе у Хагу.
              Ревизија пресуде Међународног суда правде из 2007. године није правна радња него политички детонатор. Бошњачки члан Председништва Босне и Херцеговине не би смео ни да помисли на повлачење потеза са тако далекосежним последицама без одобрења спонзора из Западне алијансе. Уколико суд услед бројних процесних дефеката одмах не одбаци поднесак из Сарајева – што не очекујем да  ће се догодити – то ће бити јасан сигнал и потврда тезе да се коришћењем овог детонатора иде на радикално заоштравање стања у БиХ, и шире у региону.
          Отворено је питање колико је Република Српска спремна да се суочи са овим новим и потенцијално најозбиљнијим егзистенцијалним изазовом, на једини начин који има на располагању, а то је асиметрично. Досадашње искуство не оставља претеран простор за оптимизам. Узгред треба приметити и једну изузетно важну последицу која прати распламсавање ове кризе. Вешто и перфидно, дојучерашња пета колона у Републици Српској репозиционира се као „лојална патриотска опозиција,“ која ипак брине о националном интересу и буни се против једностраног покушаја Сарајева да се Србији наметне геноцидна кривица за Сребреницу, а да се већ објављена кривица Републике Српске и овом приликом и пред још једним судом – потврди.
          Пред председником Додиком је тежак политички избор какав став да заузме према изнуђеном патриотском глуматању дојучерашњих страних измећара и издајника. Примајући стране агенте, који су му до јуче радили о глави, натраг као равноправне сараднике у одбрани Републике Српске он би их незаслужено наградио и морално рехабилитовао за следећи ударац који му, у заједници са својим страним контролорима, несумњиво припремају.
          На свим нивоима видни су дезоријентисаност, импровизација и одсуство елементарне припремљености и планирања. Република Српска ће нажалост у предстојећем периоду скупо платити фриволност и несистематичност који су до сада претежно обележавали њену политику. 
Нека јој Бог буде упомоћ!    

Стефан Каргановић
Председник

Историјски пројекат Сребреница                  

недеља, 19. фебруар 2017.

ЗА КРАВИЦУ СЕ У БЕОГРАДУ СУДИ СРБИЈИ

         Суђење за масакр у Земљорадничкој задрузи у селу Кравица, у близини Сребренице и Братунца у Босни и Херцеговини, које је, после бројних одлагања, пре неколико дана отпочело пред Специјалним судом за ратне злочине у Београду знаковито је из неколико политички важних и у јавности готово непримећених разлога. 
Пре свега, знаковито је да се такво суђење одржава у Београду и да предмет процеса није напад на Кравицу извршен на Божић у јануару 1993. године. Тада је извршен покољ житеља и девастација њихове имовине од стране субјеката који су правосудним органима у Београду савршено познати. Ни после више од двадесет година, за тај злочин још нико није одговарао. 
         Нити има дилеме да су српски Суд и Тужилаштво за ратне злочине опскрбљени потребним правним средствима да за овај покољ предузму све неопходне кораке да би се утврдила кривична одговорност. У материји ратних злочина њихова јурисдикција се протеже на целокупну територију бивше СФРЈ, што укључује и дешавања на локалитету Кравица. Ипак, из разлога који су морално неразумљиви али политички кристално јасни тужилаштво је изабрало да покрене оптужницу, али за различит злочин који се догодио у месту Кравица, у јулу 1995. године, а који је - за разлику од оног претходног -  у протеклом периоду био предмет неколико каквих таквих суђења и пресуда, у Хагу и у Сарајеву. Порука таквог избора је јасна. Да би се зацементирала лажна прича о околностима и карактеру догађаја из јула 1995, у које је без убедљивих правних разлога инцидент у Кравици смештен, потребна је још једна пресуда. Та недостајућа пресуда мора бити изречена у Београду.
Друга знаковитост судског процеса који је управо у Београду покренут је упадљива синхронизација са намераваним подношењем, од стране Сарајева, захтева Међународном суду правде у Хагу за ревизију пресуде коју је тај суд донео 2007. године, где је Србија ослобођена одговорности за „геноцид“ у Сребреници. Рок који Сарајево има на располагању да поднесе захтев за ревизију истиче крајем фебруара 2017. Припремне радње за суђење осмочланој групи Срба за убијање заробљених Муслимана у Кравици 1995. године почеле су хапшењем седморице оптужених пре две године, у марту 2015. Процес је био обележен бескрајним одлагањима све до недавно, до уочи истицања рока Сарајеву да поднесе захтев МСП-у да ревидира раније изрекнуту суштински ослобађајућу пресуде Србији и, уместо тога, Србију прогласи кривом за „сребренички геноцид.“ Тек однедавно, како се приближавао рок, ритам кравичког предмета кравичклог предмета у Београду приметно је убрзан. Без обзира колико за очигледне чињенице српска јавност била слепа, а власт са својим судским органима додворљива, координација између ова два процеса и политичка логика која иза тога стоји – савршено су очигледни. Док, по плану Сарајева и његових иностраних спонзора о српској кривици за Сребреницу буде расправљао Међународни Суд Правде у Хагу, том истом кривицом, симетрично и истовремено, бавиће се српски суд за ратне злочине - у Београду.
Трећа знаковита чињеница у вези са београдским процесом за Кравицу је перфидност којом је скројена оптужница. На то је мало ко обратио пажњу. Тужилаштво је имало избор између три члана Кривичног закона као потенцијално утемељење за подизање оптужнице за преступе који се импутирају окривљенима: члан 141 – геноцид, члан 142 – ратни злочин против цивилног становништва, и члан 144 – ратни злочин против ратних заробљеника. Тужилаштво је избегло да оптужницу утемељи на кривичном делу геноцида или злочина против ратних заробљеника (мада су жртве погубљења у Кравици у јулу 1995. то несумњиво биле), па се из наизглед нејасних  разлога определило за члан 142, где су инкриминисани ратни злочини, али против цивилног становништва.
Зашто је овакав специфичан избор модалитета кривичне одговорности у овом предмету изразито перфидан? Зато што је у свим досадашњим пресудама, у Хагу и пред Судом за ратне злочине БиХ у Сарајеву, без изузетка, убијање 13. јула 1995. заробљених припадника колоне Армије БиХ смештених у просторијама Земљорадничке задруге у Кравици било  третирано искључиво као дело геноцида. Са становишта судова који су те пресуде донели, то је потпуно логична квалификација. Њихов задатак није био да испитују околности и утврђују чињенице него да квазиправно образложе службену верзију догађаја на подручју Сребренице и да све компоненте тих догађаја обухвате правном квалификацијом геноцида.  Наведени судови су тај задатак савесно обавили. Питање које се сада поставља гласи: из којих разлога је српско Тужилаштво  поступило другачије? Није усвојило за импутиране злочине ни квалификацију "геноцида", темељећи се на члану 141, па чак ни  "противзаконито убијање ратних заробљеника", по основу члана 144, иако би то чињенички било најприкладнија опција.
Одговор на ово питање је да Тужилаштво и вишијевска власт у чије име делује не поступају ни професионално ни емотивно него практично, и не кољу вола ради киле меса. Инкриминација за „геноцид“ у сребреничком предмету, усред Београда, исувише је рискантна зато што би могла да пробуди чак и неке делове летаргичне српске јавности. Политичка штета би вишекратно премашила корист. С друге стране, инкриминација за злочин против ратних заробљеника – што би било реална опција да се поступало професионално и без политичке рачунице – такође је одбачена зато што, по логици режисера сребреничке подвале, тежину злочина умањује  импликацијом да су погубљене жртве у неком смислу ипак борбена лица. Пошто је сребреничка енклава формално била „демилитаризована,“ по дефиницији борбених лица тамо није  могло ни да буде.
Зато преостала опција – члан 142, злочин против цивилног становништва – иако у строгом смислу не сасвим у складу са чињеницама, по свим релевантним политичким параметрима за српско тужилаштво представља идеалан избор. На такав начин избегнут је „прст у око“ српској јавности што би представљала квалификација геноцид, али ефекат који се постиже готово да је истоветан зато што је масовни злочин против цивилног становништва заправо "лакше кривично дело" (lesser included offense, на англосаксонској правној терминологији) које је обухваћено (subsumed) у кривичном делу геноцид. Сличну тактику 2004. године користила је и Комисија за Сребреницу  Драгана Чавића, у свом Извештају. Тамо изричито не пише да је српска страна извршила геноцид, погубивши 8.000 особа. Међутим, тамо стоји да број „несталих лица“ износи око 7.800, а околности њиховог нестанка приказују се текстуалним  навођењем бројних пасуса из пресуде Хашког трибунала  генералу Крстићу, где је констатовано да је у Сребреници извршен „геноцид“ и да је страдало „7.000 до 8.000 људи“. Импликација у оба случаја је јасна, али истовремено политички рискантан и контрапродуктиван начин изражавања брижљиво се избегава.
Додатна предност оваквог, перфидног избора модалитета одговорности је утисак који се производи, да су противзаконито усмрћена лица била припадници цивилног становништва. То значи да су, као цивили, презумптивно сви невини, услед чега није ни умесно поставити питање да ли је икога међу њима постигла казна за претходно извршене ратне злочине против стварних цивила (на пример, у покољу баш у селу Кравица, у јануару 1993.). Зато је, само наизглед парадоксално, одбачен члан 141, прескочен члан 144, а изабран члан 142. Чак и када формално није тако означена, накнадном пропагандном обрадом, прихваћена кривица за масовну смрт цивила по потреби се лако уклапа у геноцидни сценарио.
Суђење у Београду за догађаје у Кравици у јулу 1995. је интегрални део пузајуће стратегије да прво српска држава преко својих правосудних органа, а после тога и већи део деморалисаног друштва, изнуђеним правним актима признају па затим и поунутрашње кривицу за лажни "геноцид" у Сребреници. Ниједна озбиљна држава, која поштује себе, такву злоупотребу и деградирање својих правосудних установа, нити понижавање својих грађана и сународника, не би дозволила. 

уторак, 07. фебруар 2017.

КОНТРОВЕРЗНИ НОВИ ЗАКОН О "НЕГИРАЊУ ГЕНОЦИДА": ОДГОВОР ПРОФЕСОРА МИЛАНА ШКУЛИЋА

Поводом недавног усвајања допуне и измене члана 387 (5) Кривичног законика Србије, чиме се у Србији проглашава кажњивим "негирање геноцида," невладина организација "Историјски пројекат Сребреница" заузео је одлучан став против. Мада као страни држављани не намеравамо да се руководимо одредбама овог акта, осуђујемо његово усвајање из принципијелних разлога зато што представља недопустиву повреду слободе јавног изражавања гарантоване Уставом Србије и Европском конвенцијом о људским правима, као и другим обавезујућим међународним правним актима.

У оквиру контроверзе која је том приликом настала, председник "Историјског пројекта Сребреница" Стефан Каргановић објавио је на страници Фонда Стратешке Културе критички осврт на предложени текст члана 387 (5) КЗ Србије ( http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/srbija-ce-biti-pretvorena-u-koncentracioni-logor/). Затим, на исту тему, текст "Ђаво који зна шта је право... Trahision des clercs на српски начин" (http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/avo-koji-zna-shta-je-pravo/) фокусиран на перципирану улогу професора на правном факултету у Београду, Милана Шкулића, у овој контроверзи.

Професор Шкулић је изјавио своје неслагање са многим наводима у тексту који се односи претежно на њега. Ради боље информисаности јавности, преносимо у потпуности текст писма које је 7. фебруара 2017. проф. Шкулић упутио аутору, а затим текст који је пре кратког времена објавио у недељнику "Печат," на тему новог закона о негирању геноцида.

Прво, писмо проф. Скулића упућено Стефану Каргановићу:

Поштовани господине Каргановићу,
Пре скоро два месеца сам Вам, одговарајући на позив да присуствујем промоцији Ваше нове књиге, коју сте ми послали и у електронском облику, искористио прилику и да Вас упознам да сте у озбиљној заблуди, када је реч о мојој улози у новелама Кривичног законика Србије, које се односе на порицање геноцида.
Тада сам Вам уз ту поруку, послао и текст који сам предао за објављивање у „Печату“, а који је потом без икаквих скраћења крајем прошле године и објављен у том недељнику. Тај текст се не тиче Вас директно, односно Ваших ставова који се односе и на мене, већ се односи на неке погрешне информације које је претходно сам „Печат“ објавио, али наравно, сваки добронамерни читалац може лако да се увери да се у том тексту демантују и неки Ваши ставови, за које сам веровао да нису плод злонамерности, већ неинформисаности. Наиме, Ви на сајту „Цеопом – истина“ (http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/avo-koji-zna-shta-je-pravo/), а могуће је и на другим местима (јер не спадам у посвећене истраживаће Интернета), потпуно погрешно објашњавате и коментаришете, како моје ставове, тако и посебно, моју улогу у недавним новелама Кривичног законика Србије, па Вам још једном добронамерно, али и са осећајем велике личне повређености, скрећем пажњу на следеће:
1.      Кажете да је „име угледног професора на Правном факултету, Милана Шкулића, повезано са неславним пројектом“ нове инкриминације. Хвала Вам на комплименту да сам угледан професор, али преостали део Ваш тврдње није истина, јер сам био само један од чланова Радне групе, која је израдила радну верзију Нацрта Закона о изменама и допунама Кривичног законика, у којој није било никаквих промена у односу на кривична дела против човечности и других добара заштићених међународним правом, нити је било и једно слово новог кривичног дела (односно облика једног већ постојећег кривичног дела), које Ви критикујете.
2.    Кажете да мени није ништа друго преостало осим да у „Политици“ онда када је некакав „мој посао већ завршен“, практично „перем руке“. То је такође, чиста неистина, јер као што сам већ објаснио, никакве везе немам са новим кривичним делом, односно новим обликом кривичног дела расне и друге дискриминације. Ја сам једини од професора кривичног права у Србији, који је уопште јавно критиковао нову инкриминацију и то је мој стручан став, а не некакво „прање руку“, а већ сам Вам објаснио ко су још били чланови радне групе и заиста је потпуно бесмислено, али и веома некоректно да Ви и поред тога, мене проглашавате за некаквог главног кривца.
3.    Београдске „Новости“ нису одале некакву (по Вашој логици „добро скривену“) тајну, јер свако у Србији ко је заинтересован и ко прати штампу, зна ко су били чланови Радне групе (ту су била још два професора кривичног права, неке судије и јавни тужиоци итд.) и крајње је чудно да Ви на тај начин откривате како је нешто „изашло на видело“ и то чак уз оно - the cat was out of the bag.
4.    Нису дакле „Новости“ , пустиле било какву „мачку из џака“, то сте у ствари, на погрешан начин, тј. потпуно погрешно тумачећи оно што је написала новинарка „Новости“ (која је само навела ноторну информацију, коју ја нисам ни изнео када сам са њом разговарао, јер уопште нисам ни сматрао битним), учинили баш Ви и то чак на начин, који је не само клеветничког карактера, већ и веома увредљив.
5.     Текст за „Политику“ сам написао потпуно независно од изјаве за „Новости“ (дакле, не у некаквој ситуацији „последњег излаза“ и „прања руку“, што постоји само у Вашој глави), а основни мотив је био да утичем на поправе норме у чијем писању нисам учествовао, а за коју сам сазнао онда када је Предлог Закона о изменама и допунама Кривичног законика, већ био у Народној скупштини.
6.    Ви можете да се не слажете са мојим становима у „Политици“ око природе нове инкриминације, коју понављам - ја критикујем (једини од професора кривичног права у Србији, колико ми је познато) и против тога ништа немам, али је више него некоректно и непоштено да мени приписујете ауторство нове инкриминације, када сам веома детаљно објаснио да са тиме везе немам, па стога и сасвим легитимно могу да критикујем те измене Кривичног законика, иако је наравно, свакоме ко је правник, потпуно јасно да то ипак није чисти вербални деликт (јер се захтева посебан контекст…), као ни да се то дело уопште ни не односи на одлуке Хашког трибунала, нити Међународног суда правде. Коначно, ово може бити и предмет било какве стручне расправе, ја уважавам и Ваше аргументе који се односе на тумачење нове норме, али то ипак нема никакве везе са оним што је овде за мене суштинско, а то је да уопште нисам учествовао и том делу измена Кривичног законика.
7.     Мислим да није потребно ни да изражавате неку посебну захвалност „Новостима“, што је Вама и јавности „отворила очи“ у вези Радне групе, већ можете сасвим једноставно тражити да Вам Министарство правде Републике Србије, достави информацију о члановима Радне групе, као и о томе, када је та Група свој посао завршила. Ово можете учинити и на темељу правила Закона о доступности информација од јавног значаја. Ја немам намеру да Вам неофицијелно достављам податке о члановима Радне групе, али нема професора кривичног права у Србији ко то не зна, али то зна и већина друге стручне јавности и да сте више присутни у Србији, односно њеној правничкој јавности, не би Вам био никакав проблем да одгонетнете који је професор био кључан у активностима Радне групе. Дакле, нико јавности није „отварао очи“, а ако су Вама „отворене очи“, Ви сте њима видели нешто што није истина.
8.    Та Радна група иначе, уопште „није радила у тишини“. Напротив. Целокупна заинтересована правничка јавност у Србији је знала за рад те Радне групе, било је много извештаја у штампи и уопште у медијима, држани су округли столови, конференције, јавне расправе итд.. Наравно, није уопште било речи о изменама које се односе на члан 387 КЗ-а, јер се понављам, Радна група тиме уопште није ни бавила, већ је пре свега, била фокусирана на кривична дела против привреде. Ово такође и сами можете веома лако проверити, а у „Печату“ сам потанко објаснио да Министарство није везано ставовима Радне групе, као и да (што је често у пракси) и само може уносити измене у текст који постаје званичан Предлог закона о изменама и допунама Кривичног законика, као што је очигледно (дакле мимо Радне групе), учињено и у делу актуелних новела Кривичног законика, па и оних које се односе на члан 387. Слично је, дакле потпуно мимо активности Радне групе, урађено и у односу на све измене које се односе на кривична дела против полне слободе, попут полног узнемиравања, новог облика силовања итд.
9.    Коначно, у Вешем тексту, поред основног клеветничког садржаја, постоји још читав низ веома увредљивих констатација, попут оних да се „правим невешт“, да сам „направио штету“, да ћу морати да живим са тиме сам свој ум ставио у службу некаквих нечасних циљева и сл., али и да „убирем дневнице“, иако никада ни динар нисам примио за свој рад како у овој, тако и у многим другим радним групама за измене закона, чији сам члан био. Такође бих Вас замолио, да ако желите да се овим бавите, а мени не верујете, упитате само Министарство правде, да ли су члановима Радне групе, исплаћене било какве дневнице.
10.                        Има у Вашем тексту и других паушалних тврдњи које се односе на мене, а које су неистините. Могу, иако уз осећај велике повређености, да уважим чак и Ваш став да мени не верујете и да сматрате да Вас тек тако обмањујем, када објашњавам да немам никакве везе са формулацијом измена у КЗ-у у делу који се односи на члан 387 КЗ-а, јер је то Ваше право, иако тиме мене у основи вређате, односно означавате као лажљивца, али сматрам да није Ваше право да онда када сам Вам аргументовано објаснио да се налазите у заблуди, ипак не проверите степен истинитости својих тврдњи, за које ја аргументовано тврдим да су неистините, односно своде се на голу и чисту лаж.  
Нисам Вам раније писао на овакав начин, иако сам већ био веома иритиран Вашим текстом, јер сам сматрао да је довољно оно што сам Вам написао у поруци, уз коју сам доставио и текст написан за „Печат“, који је потом и објављен, а на темељу чега сам сматрао, да ћете, ако сте частан човек, или сами у неком кратком року, демантовати дезинформације које сте изнели, или да ћете евентуално, ако мени не верујете (што је иако ме и то веома вређа, и ваше легитимно право), предузети одређене кораке да проверите моје тврдње, те потом, када се уверите шта је истина, демантовали неистине које сте изнели.   
Имали сте довољно времена да проверите истинитост онога што сам написао како Вама у поруци, тако и у „Печату“ и заиста не разумем зашто нисте кориговали своје тврдње, које се своде на очигледне неистине.
Извињавам се ако сте то у међувремену учинили, а мени је промакло, али сам непосредно пре писања овог текста поново прочитао Ваш текст на сајту, који сам претходно навео и нисам у њему приметио било какве измене или Ваше накнадне коментаре, па закључујем да Ви нисте демантовали оно што сте написали пре него што сам Вас лично, као и јавност текстом у „Печату“, упознао са својом улогом у новелама Кривичног законика. Ово је супротно ономе што сте мени написали у својој поруци од 31. децембра 2016. године, где између осталог захваљујете на тексту који сам Вам послао, те наводите да Вам је „помогао да боље схватите све сложене чиниоце који су утицали на коначно обликовање члана 387 (5) КЗ».
Дакле, Ваше је право да мени не верујете, ма колико мене то вређало, али није Ваше право да не проверавате своје тврдње и на друге веома једноставне начине, те да остајете при својим ставовима и она када је очигледно да се ради о неистини, а да је то за мене при том, веома увредљиво.
Поштујем Ваше напоре који се односе на истраживање злочина у Сребреници, посебно у погледу његове правне квалификације и сам сам много писао о томе, иако то у Србији никако није најпопуларнија тема, али ако Ви нисте у стању да признате сопствену и тако очигледну грешку, као што је ова која се на мене односи, тешко да ћете бити убедљиви и у битнијим стварима, које се односе и на сам случај „Сребреница“.
Сматрао сам Вас добронамерним, али необавештеним, а сада више нисам у то сигуран, па бих Вас замолио да, ако сте частан човек, на исти начин, на који сте изнели неистине које се односе на моју улогу у изменама Кривичног законика, објасните да сте били у заблуди, а своје критике, ако при њима остајете, упутите на другу, односно праву „адресу“.

У Београду, 6. фебруара 2017.

професор др Милан Шкулић

У продужетку објављујемо текст проф. Милана Шкулића у недељнику "Печат" (13. јануар 2017.): 

др Милан Шкулић
професор Правног факултета
Универзитета у Београду

Порицање геноцида као злочин

1. Геноцид као злочин над злочинима
Геноцид се с обзиром на његов садржај, својство пасивног субјекта и пре свега, субјективну компоненту – геноцидну (уништавачку) намеру код учиниоца, често означава као “злочин над злочинима”, или најтежи, тзв. “капитални злочин”. Он самим тим спада у злочин код кога је међународни карактер најизраженији. Према речима неких аутора; “планско и систематско уништење целих група људи се остављајући широк крвав траг, провлачи кроз историју човечанства”, а појавни облици учињених злочина су при том тако многострани, као и њихови мотиви, те остварена достигнућа, с тим да је геноцид посебно обележио 20 век. У ствари, сами мотиви учинилаца геноцида могу да у једном широм смислу буду “многострани”, односно на пример, они могу да буду утемељени на интенцији ка уништењу једне групе људи, да би се тиме створио повољнији “животни простор” за другу групацију, или се мотив за геноцидно деловање може успоставити на чистој мржњи у односу на одређену групацију људи и другим ниским у основи ирационалним мотивима и сл., али у кривичноправном смислу, за постојање геноцида је неопходно постојање тзв. геноцидне намере, без обзира да ли је таква намера део неког шире успостављеног мотива за предузимање конкретне геноцидне радње, или постоји независно од одређених мање или више прецизно утврђених мотива, мада је у суштини веома тешко замислити потпуно немотивисано вршење тако тешких кривичних дела.
Геноцидна намера као есенцијални елемент бића кривичног дела геноцида, односно његова основна субјективна компонента се у многим случајевима тешко може поуздано доказати и из ње извиру основни доказни проблеми у вези геноцида, што представља и доминантни разлог да се о геноциду много чешће пише и говори у једном широком историјском контексту, а не на темељу правноснажних судских одлука у односу на ово кривично дело. Геноцид је типичан случај злочина базираног на “деперсонализацији жртве”, тако да зло­чин није усмерен ка жртви као таквој, с обзиром на њене индивидуалне квалитете и карактеристике, већ само због тога што је жртва члан одређене групе.
Сматра се да је израз геноцид створио пољски правник Рафаел Лемкин, користећи при том једну грчку реч “genos“ (род) и једну латинску реч “cide“, односно “caedere“ (убити), из чега је конструисао сложеницу која има значење “убијања рода, расе, племена” и сл., а при том је сам овај аутор, али и други, који су писали о овом новом појму, користили ради бољег објашњења и изразе попут речи – етноцид.
Класичним се сматра Лемкиново разграничење између геноцида и других појединих кривичних дела: “Уопштено говорећи, под геноцидом не треба нужно подразумевати тотално уништење нације, осим када се ради о масовном убијању свих чланова једне нације. Постоји интенција да се радије усвоји један координирани план различитих акција усмерених на уништење суштинских животних темеља једне националне групе, са тежњом ка уни­штењу групе као такве. Објекти таквог плана би требао да буду дезинтегрисани као политичке и друштвене институције, као што су језик, национална осећања, религија и економска егзистенција националних група, као и уништење личне безбедности, слободе, здравља, достојанства и чак живота индивидуа које припадају таквој групи. Геноцид је управљен против националне групе као ентитета, а све у оквиру њега инволвиране радње су управљене против индивидуалних личности, али не њих као таквих, већ као чланова одређене националне групе.”
Према Лемкину, геноцид се састоји из две фазе: уништење националног обрасца прогоњене групе и замена кроз национални образац угњетача, а он поред тога, именује политички, социјални, културни, економски, биолошки, физички, религијски и морални геноцид. Овај аутор илуструје све наведене видове геноцида, примером немачког уништења Јевреја и словенских народа, на следећи начин: Политички: “Институт самосталне владе је замењен немачком управом. Места и улице су добили немачка имена. Исто је важило за табле на зградама. Уведена је једна такозвана народна листа. У Пољској је становништво систематски прогањано. Затим су насељавани Немци.”; Социјални: “Национални образац је на социјалном плану уништен. Национално право и правна наука су замењени немачким. Немачки је постао службени језик. Посебно су у Пољској потиснуте интелектуалне елите. Социјална структура у Пољској је требала да буде уништена, тако да преостане само класа сељака и радника.”; Културни: “Културни геноцид обухвата забрану, да се сопствени језик употребљава у школама, као и за писање сведочанстава. Лемкин у овом контексту наводи примере уништења библиотека, архива, музеја и националних споменика.”; Економски: “Групама као жртвама су одузимана средства неопходна за привредни опстанак.”; Биолошки: “Спровођена је политика смањивања популације. Циљ је био да се умањи стопа рађања.” Физички: “Лемкин означава три методе: масовна убиства Јевреја и убиства припадника елите других група. Стављање у животне услове који доводе до оштећења здравља; расистичка дискриминација приликом додељивања рационисаних средстава за живот; Религијски: “Црквена имовина је систематски уништавана, а припадници клера су прогањани; Морални: “Створена је атмосфера која је била прикладна да се жртве (у смислу целе групе жртава) морално обезвреде.”
У оквиру опште дебате унутар Комитета који је припремао нацрт резолуције Генералне скупштине УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида, било је и настојања да се као посебан облик радње извршења геноцида утврди културни геноцид, који би се састојао у изразито бруталним актима против одређених културних група, а који би водили њиховом уништењу, али ово схватање ипак није усвојено, јер је преовладало становиште да такав “културни геноцид” није могуће одвојити од “физичког и биолошког геноцида”, пошто су такви акти комплементарни с обзиром на исте објекте и исте мотиве. Током ове дебате, говорило се о три категорије уништења групе: физичкој, биолошкој и културној, међутим културни геноцид се показао као најпроблематичнији у оквиру ова три облика, јер је могао бити интерпретиран на начин који укључује притисак у односу на национални језик и сличне мере, а творци нацрта Конвенције су сматрали да је боље да се та материја препусти декларацијама о људским правима, у делу који се односи на заштиту мањина. Као класичан пример геноцида у литератури се по правилу наводи уништење европских Јевреја, односно великог дела европске популације Јевреја, које се одиграло шематском реализацијом геноцидне кампање, кроз 8 степени и према следећем моделу: класификација – симболизација – дехуманизација – организација – поларизација – идентификација жртве – истребљење – порицање. Геноцид је првобитно у међународном праву утврђен као подврста злочина против човечности, а после усвајања Конвенције о геноциду из 1948. године, он је постепено трансформисан у категорију посебног „капиталног злочина» .
Често се масовно уништење људи аутоматски или помало рутински третира као геноцид, при чему се квантитативни критеријуми намећу као превасходни, без обраћања пажње на квалитативне критеријуме, а посебно оне који су кривичноправног карактера. Наиме, у таквим се ситуацијама број жртава, а посебно одређени проценат уништене популације, сматра кључним доказом да је извршен геноцид, што заиста најчешће и јесте тако, али не мора увек да буде, јер да би било која од алтернативно прописаних радњи, заиста била геноцидног карактера, неопходно је и да је предузета уз постојање геноцидне намере, која се мора недвосмислено доказати, што у пракси по правилу није лако. Тако се, на пример, у једној студији америчког Јејл универзитета говори о случају Камбоџе, па се истиче: “Геноцид у Камбоџи, спровођен од 1975–1979. године, током којег је према проценама 1,7 милиона људи изгубило живот (21% националне популације), је био једна од најгорих људских трагедија у протеклом веку.
Потпуно је јасно да је режим Пол Пота извршио ужасан злочин над народом Камбоџе, али се тај злочин, без обзира на његову масовност не може у кривичноправном смислу априорно означити геноцидом, уколико се недвосмислено не докажу две битне чињенице: 1) да су сви убијени, или бар један део убијених, били лишени живота баш зато што су припадници одређене националне, етничке, расне или верске групе и 2) да су убиства вршена у намери да се та група потпуно или делимично уништи. Оба услова су дискутабилна на примеру Камбоџе. Када је реч о првом услову, он се по свему судећи не може сматрати испуњеним, с обзиром да је Пол Пот уништавао своје идеолошке противнике (без обзира да ли су они то били стварно или им је то својство неоправдано приписивано), а идеолошка припадност се не спомиње у дефиницији геноцида. У погледу другог услова, такође се не може утврдити геноцидна намера, јер ако не постоји одређена група у смислу појма геноцида, који се заснива на правилима међународног кривичног права, онда се не може ни говорити о намери уништења, јер та намера није усмерена на предмет злочина.
Пол Пот је несумњиво уништио велики део свог народа, односно популације државе на чијем је челу био и он је по свему судећи имао такву намеру, што је у сваком случају монструозно и не заслужује било какво оправдање, али он тиме није извршио геноцид, већ много пре, злочин против човечности. С друге стране, пример уништавања великог дела популације Камбоџе од стране самог Пол Пота и његовог режима, може представљати и добар пример за оно што се понекад у литератури означава као “самогеноцид” (“аутогеноцид”), али, мада таква категоризација има своје оправдање у логичком и појмовном смислу, те у односу на одређене историјске догађаје, не само у погледу Кампућије, већ и других држава, она ипак у основи не одговара кривичноправном појму геноцида. Израз аутогеноцид користио у односу на злочине извршене током владавине војних хунти у Аргентини и Чилеу, када су масовно уништавани политички противници, односно уништаван је један део популације, из чисто идеолошких побуда. Овде није спорно да је постојала намера уништавања дела становништва, али та намера није била утемељена на неком од за геноцид алтернативно прописаних критеријума у односу на пасивне субјекте (национални, расни итд.), већ на изразито политичком, односно идеолошком критеријуму, тако да се у чисто кривичноправном смислу, у овим случајевима тешком може говорити о геноциду, мада није спорно да се ради о најтежим, масовно и врло свирепо вршеним злочинима.
2. Порицање геноцида као злочин
Недавним новелама Кривичног законика Србије уведен је нови деликт, који се своди на оспоравања геноцида и других тешких кривичних дела против човечности. Ради се о новом облику кривичног дела расне и друге дискриминације (члан 387. став 5. Кривичног законика Србије).
Ово дело би чинио онај ко јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против групе лица или члана групе која је одређена на основу расе, боје коже, вере, порекла, државне, националне или етничке припадности, на начин који може довести до насиља или изазивања мржње према таквој групи лица или члану те групе, уколико су та кривична дела утврђена правноснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда.
Није спорно да „језик кости нема, али кости ломи“. Некада се речима чини и кривично дело. Постоји и низ озбиљнијих кривичних дела која се могу учинити вербално. Једно од њих би могло бити и негирање геноцида. Слична дела постоје и у неким другим државама. Најтипичније је једно кривично дело које је у Немачкој познато под жаргонским називом – „Аушвиц лаж“. Ко у Немачкој негира холокауст, тј. геноцид над Јеврејима, чини то кривично дело, које је скопчано са немачком историјом и нацистичким „мегазлочином“. 
Интересантно је да неке од држава које су биле на страни победника у Другом светском рату немају такво кривично дело. Један веома контроверзни енглески историчар Дејвид Ирвинг, не само да у својој постојбини објављује књиге којима изражава сумњу у холокауст, већ и одлично зарађује таквим оспоравањем, јер то у Великој Британији није кажњиво. Тамо је слобода говора „светиња“.
Нико нормалан не може бити „слеп и глув“ на априорно оспоравање геноцида и других тешких међународних кривичних дела, јер се то често своди на ревизију историје, а заборав важних историјских лекција, може довести и до понављања историје, понекад и у најкрвавијем облику. Зато не може начелно бити спорно инкриминисање негирања геноцида и у нашем законодавству, али се ипак може поставити легитимно питање да ли је то у Кривичном законику Србије урађено на сасвим адекватан начин. 
Оспоравање геноцида и других тешких међународних кривичних дела би само по себи, требало да буде кажњиво, само ако се то чини у намери изазивања националне, етничке, расне или верске мржње. Ово је веома важно, јер неко може из стриктно научних и стручних разлога полемисати и са правним квалификацијама у правноснажним пресудама, али ако то чини без намере изазивања мржње према људима због њихове припадности одређеној групи, тада то не би требало да буде кривично дело.
Иако су судске пресуде често значајне за историју, судови ипак не могу ексклузивно да „пишу историју“ својим пресудама, које би биле некакве „свете краве“, чија би се „светост“ и „непогрешивост“ чак штитила и кривичним правом. На пример, без обзира на пресуде Хашког трибунала, данас најпознатији стручњак за геноцид, професор Вилијам Шабас, тврди да је употреба речи геноцид за злочин у Сребреници погрешна и „екстравагантна”. 
Обрнуто, да ли је правично да се геноцид искључиво везује за правноснажне пресуде ? Заборављамо ли ми сопствену крваву историју и своје жртве ? Зар би било коректно, оправдано и нормално да у Србији постоји кривично дело негирања геноцида, а да за такво дело не одговара неко ко би на пример, оспоравао геноцид над Србима учињен у тзв. НДХ ? Зато је штета што се у новој инкриминацији чак стриктно не наводи и усташки геноцид учињен у тзв. Независној Држави Хрватској, слично као што се у неким законима наводи „холокауст“ ? Било је могуће, а то се чини и сасвим оправданим, да се нова инкриминација, уз уношење намере која се своди на „говор мржње“, допуни формулацијом да се може радити и о геноциду који је „историјски неспорно утврђен“.
Када је реч о масовном геноцидном страдању Срба, али и Јевреја и Рома у тзв. НДХХхХ
, то би био и наш дуг историји. Ево шта на пример, угледни немачки аутори говоре о „првој независној хрватској држави“: „Од око 6 милиона становника у НДХ, било је 51 % Хрвата, 32 % Срба, 11 % Муслимана, 2 % Немаца, 1 % Мађара, 0,3 % Јевреја и 3 % осталих. Влада је удаљила све „нехрвате“ из јавних служби, штампе и радија. Јевреји су морали да носе звезду и била им је конфискована имовина. Употреба ћирилице је Србима била забрањена. Православној цркви је одузета свака финансијска подршка; њени припадници су морали да носе траку на руци са ознаком „П“ (за православац).“…Познато је да су оснивани концентрациони логори, чији репертоар ужас није заостајао за немачким. 750 000 Срба, 60 000 Јевреја, 26 000 Рома и неколико хиљада опозиционо настројених Хрвата су убијени.“
Крволочни усташки покрет Анте Павелића, али и тадашња званична домобранска војска тзв. НДХ су били највернији нацистички савезници, а ево шта је „сам за себе“ и друге нацистичке лидере, рекао Гебелс: „Што се нас тиче, ми смо мостове иза себе срушили... Ми смо се до краја упустили и коначно одлучили... Ући ћемо у историју као највећи државници или као највећи злочинци.” Срећом, историја нацистичке главешине памти као „највеће злочинце“, а заједно са њима и њихове верне усташке савезнике, који не само да су своје кости остављали чак пред Стаљинградом, већ су спровеле и масован систематски геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима.
3. О „ауторству“ нове инкриминације у Кривичном законику Србије и реалној „криминалној зони“ новог деликта
Аутор овог текста је своје ставове о новом  „злочину оспоравања злочина“ јавно изнео у неколико интервјуа и у једном ауторском тексту у „Политици“ у рубрици „Погледи“. Део тих навода је коректно пренео и уважени новинар „Печата“, господин Слободан Иконић, који и наслов свог текста „Могу ли судови да „пишу историју“ практично парафразира и позајмљује“ из мог текста у „Политици“, иако наравно, то није нека моја „специјална и оригинална мисао“.
Чини се да је иначе, веома коректни новинар „Печата“, помало лоше схватио моју улогу у недавним новелама Кривичног законика Србије, па је ред да то објасним због читалаца и јавности. То нисам раније учинио јер због бројних обавеза нисам стигао, а из истог разлога сам нешто касније него уобичајено и прочитао текст у „Печату“ број 447 од 25. новембра 2016. године.
Био сам члан Радне групе која је израдила радну верзију Нацрта Закона о изменама и допунама Кривичног законика Србије. Како је то у Србији увек веома „интересантно питање“, није згорег напоменути да, како моја маленкост, тако ни било ко други из радне групе, није за свој ангажман у раду на новелама Кривичног законика, примио ни динар. Радили смо добровољно и неплаћено. У радној групи је било неколико судија и јавних тужилаца, представници Министарства правде, као и још двоје професора кривичног права. Радна група у целовитом саставу је свој посао завршила још пре скоро годину дана, а као што је то уобичајено, само Министарство правде је израдило коначну верзију Нацрта, као и Предлог Закона о изменама и допунама Кривичног законика. Радна група у потпуном саставу, као ни ја лично нисмо учествовали у писању измена и допуна које се односе на нови облик кривичног дела расне и друге дискриминације. То је накнадно унето од стране самог Министарства, а претпостављам на темељу консултација са другим стручњацима.
Дакле, лично немам никакве везе са настанком новог деликта у нашем Кривичном законику, који се своди на оспоравање геноцида и других тешких кривичних дела против човечности, па сам самим тим, не због „поправљања“ некакве „проистекле штете“, као што то констатује новинар „Печата“, а за коју би неко „необавештен“ чак могао  помислити да сам је сам произвео или томе допринео, већ искључиво као израз свог професионалног става, те новеле и коментарисао у јавности. Ни овај текст не пишем да би се било коме правдао, већ искључиво зарад исправног информисања јавности, а своје професионалне ставове износим само као професор правног факултета, стриктно са становишта науке и струке, а никако не и као судија Уставног суда, што сам у међувремену постао.
Никада у правном систему Србије ниједна радна група не предлаже законе, то чини надлежно министарство, које може, али и не мора да формира радну групу за писање радне верзије нацрта закона, те потом, може, али и не мора да усвоји све или неке ставове радне групе. Ово је уобичајено и суштински легитимно. На крају крајева, министар(ка) пред народним посланицима „брани“ и образлаже предлога закона.
Ако неко жели да се више бави конкретним новелама Кривичног законика, довољно је да сасвим једноставно упореди значајне разлике између Нацрта који је био предмет јавне расправе и месецима био истакнут на сајту Министарства правде, а који је проистекао из активности радне групе и самог Предлога закона о изменама и допунама Кривичног законика. Још једном истичем да у том Нацрту, између осталог, није било ни деликта из члана 387 став 5 КЗ-а.
Иако сам у пар наврата изнео у јавности одређене примедбе на формулацију новог деликта, што мотивисан искључиво научним и стручним разлозима, делимично чиним и у овом тексту, сматрам да он ипак може имати и одређени начелни ratio legis.
Посебно скрећем пажњу на једно велико «М», када се ради о Међународном кривичном суду, који је настао Римским статутом као мултилатералним  међународним уговором. Мора се радити о оспоравању пресуда суда у Србији или сталног Међународног кривичног суда, што значи да се ова нова инкриминација не односи на пресуде Хашког трибунала, који је формиран одлуком Савета безбедности УН, као ни на пресуде Међународног суда правде.
Поред тога, није довољно ни да неко једноставно јавно негира  одређене међународне злочине, што би био чист, односно класичан «вербални деликт», већ је неопходно постојање и једног «посебног контекста», који је суштински објективног карактера, што значи да  се јавно оспоравање чни на начин који може довести до насиља или изазивања мржње према групи лица која је одређена на основу расе, боје коже, вере, порекла, државне, националне или етничке припадности. Оно велико „М“ и овај посебан контекст ипак значајно сужавају криминалну зону новог деликта.   

ПЕЧАТ