Претражи овај блог

уторак, 29. новембар 2016.

ЂАВО КОЈИ ЗНА ШТА ЈЕ ПРАВО ... Trahision des Clercs, на српски начин

            Да у Скупштини Србије нема родољубивих и друштвено одговорних посланика, тешко да би јавност на време сазнала о пројекту репресивне измене члана 387. Кривичног закона, чиме се озбиљно угрожава право на критичку мисао и слободно изражавање у Србији.[1] Да се београдске „Новости“ нису изрекле, вероватно је да се не би сазнало ни то да је име угледног професора на Правном факултету, Милана Шкулића, повезано са тим неславним пројектом.[2]
          Дан касније, 17. новембра, како би се у Америци рекло, the cat was out of the bag, ствар је изашла на видело, и проф. Шкулићу није преостало друго осим да у „Политици,“ под прилепљивим насловом  „Злочин негирања злочина,“ објави кратку апологију pro domo sua, где објашњава своје учешће у изради овог законског предлога, вајка се, и сада када је његов део посла већ завршен, философира о значењу и домету лавине коју је покренуо.[3]
          Већ од самог наслова, професорова дисквизиција почиње да се котрља низбрдо. Да будемо немилосрдно прецизни: за професионалца из области права, као што је Шкулић, негирање злочина није – злочин, него је став, мишљење. Опет, као што би се то рекло у Америци – где први уставни амандман, који штити управо кључно право грађана на слободно изражавање успешно одолева свим нападима већ више од двеста  година – далеко од тога да би то што проф. Шкулић наводи могло сматрати злочином, то је, напротив, уставно заштићен говор. Лаику, коме се нешто што је неко јавно рекао не свиђа па емотивно реагује и захтева санкционисање, за овакву појмовну пометњу могло би се опростити. Али професору права и стручњаку – не, никада.
          Са ingenue опаском професора Шкулића, „некада се речима чини кривично дело,“ англосаксонске колеге би се могле делимично  сложити, али то искључиво у изузетно уским оквирима које је зацртао судија врховног суда САД, Оливер Вендел Холмс. У чувеној одлуци која слободу изражавања ставља на највећи могући пиједестал, судија Холмс је рекао да је једини вербални чин који може бити кажњив –  узвикнути „пожар!“ у препуном  биоскопу и тиме изазвати стампедо ка вратима, са фаталним последицама. Сваки други облик изражавања не само да је дозвољен, већ је подстицан у друштву које себе назива слободним и напредним. Да ли су ти оквири преуски за циљеве радне групе за израду спорног закона, у чијем је саставу био и проф. Шкулић?[4]
          И узгред, уз захвалност „Новостима“ што су пустиле мачку из џака и откриле постојање и делатност те утицајне али, до пре неки дан сасвим непознате „радне групе“, која у највећој тишини и дискрецији, без знања и контроле јавности, убира дневнице и преуређује Казнени закон Србије, било би корисно када би грађани сазнали још неколико ствари. Ко је ту групу основао, када се то догодило, поред проф. Шкулића, ко су њени припадници и са каквим упутствима и мандатом она поступа?
          Проф. Шкулић је потпуно у праву када у ауторском тексу у „Политици“ примећује да „нико нормалан не може бити ‘слеп и глув’ на оспоравање геноцида и других тешких међународних кривичних дела,“ мада и чинећи ту у принципу правилну констатацију из неког разлога и даље делује као да се прави невешт. То је зато што су за озбиљну дискусију која се води поводом измене члана 387. КЗ физички хендикепи које помиње потпуно ирелевантни и у томе не играју апсолутно никакву улогу. Право питање гласи како би цивилизовани људи, који нису ни слепи ни глуви, али слободу истраживања и јавне речи држе за светињу, примерено реаговали на наведена оспоравања? Репресијом непопуларних ставова и мишљења, или – аргументима? То је суштина ствари. Правилан одговор на ово просто, али фундаментално питање требало би да по службеној дужности буде јасан сваком професору права, ако не и већини барем просвећених лаика.
            Правећи се и даље невешт, професор продужује: „Оспоравање геноцида и других тешких међународних кривичних дела би само по себи требало да буде кажњиво, само ако се то чини у намери изазивања националне, етничке, расне или верске мржње. Ово је веома важно, јер неко може из стриктно научних и стручних разлога полемисати и са правним квалификацијама у правноснажним пресудама, али ако то чини без намере изазивања мржње према људима због њихове припадности одређеној групи, тада то не би требало да буде кривично дело.
У Америци, на све ово и обични људи и колеге професори Шкулићу би солидарно рекли: please cut the crap. Па ипак, пуштање овакве реторичке димне завесе убедљив је доказ да ђаво заиста зна шта је право. Као врсан правни професионалац, који је упућен у то како судови тумаче и примењују законске прописе, проф. Шкулић зна да су његова накнадна размишљања и вајкања на страницама „Политике“ – ирелевантна. Он је савршено свесан тога да тиме неће утицати ни на тужилаштва ни на судове, уколико у уторак следеће недеље Скупштина усвоји спорни предлог његове радне групе за измену члана 387. КЗ. Судови се руководе првенствено текстом законских прописа који се налазе пред њима, а уколико узимају у разматрање и нешто изван  тога то су намере законодавца изражене за време  скупштинске дебате, а не размишљања и коментари приватних појединаца. Према томе, политичка позорница за прогон је спремна, и проф. Милан Шкулић ће морати да живи са чињеницом да је свој блистави правнички ум ставио у службу њеног постављања.
Када буде почео кривични прогон грађана, нико неће консултовати проф. Шкулића да би сазнао његово мишљење о томе да ли се неки геноцид оспорава из легитимних научних или других разлога, који су подложни санкционисању, и да ли по том основу то представља кривично дело или не. Шкулићев посао је завршен, и он и његова размишљања сада иду ad acta. Његове умирујуће оцене и бенигна тумачења у вези са применом закона чијем је стварању кумовао лишена су значаја и без икаквог су дејства. Остаје само штета коју је направио.
Уместо накнадног прања руку, проф. Милан Шкулић је требао да поступи у складу са моралном и професионалном дужношћу и да поднесе оставку док је то још било могуће учинити на частан начин, уз одбијање да учествује у припремању предлога чије последице предвидљиво наносе озбиљну и дуготрајну повреду основним правима грађана и моралним и политичким интересима српске државе.
    Ако је проф. Шкулић у својој академској кули од слоноваче имао икаквих илузија о томе у чија се кола упрегао, изјаве перјаница сребереничког лобија и плаћеничких „НВО“– ма колико сада за њега било касно – требало би да га отрезне.[5] То су Маријана Тома, „гостујућа истраживачица на Институту за студије људских права“ у Њујорку, Иван Јовановић, „експерт за међународно право,“ и личност којој није потребно никакво представљање – Наташа Кандић. Сви ови стручњаци су једнодушни у оцени да је радни производ групе проф. Шкулића мањкав зато што, за сада, изоставља оно што је њима главно и што је прави мотив за измену и допуну члана 387: позивање на пресуде Хашког трибунала, а не МКС, и претња казненим мерама за „негирање геноцида“ у Сребреници, а не у Конгу.
Ако ништа друго, правећи се блесави да је, тобож, у предложеном облику „закон заштитио негирање геноцида у Сребреници,“ промотери репресије су отворили карте. Модификација члана 387. је само прелазна етапа, стадијум у кувању жабе, која прво треба да поунутрашњи идеју политичке репресије за „негирање“ у облику који јој на први поглед не би деловао претерано опасно. Али, од забране „негирања геноцида“ у Конгу (што је граница правно могућег позивањем на Међународни кривични суд) кратак је пут до циља. У следећој етапи, на реду је допуна већ измењеног члана 307. перфидним увођењем, поред МКС, и Хашког трибунала, па самим тим и забрана поштеног истраживања и расправе о Сребреници.
Беспредметно је постављати питање, да ли је то исход који је проф. Шкулић желео. Он је одрадио своје и њега више нико неће питати ништа. Али има једно питање које би он требао да постави себи: дневнице на страну, да ли је ради ласкаве ставке у већ импресивном Си-Вију, да је учествовао у измени Кривичног законика, вредело доводити у питање сам основ либералне, правне државе – слободу критичког истраживања и неспутаног јавног изражавања?
Познајем проф. Шкулића и знам да он не верује да се у Сребреници догодио геноцид, као што у то не верујем ни ја. Знам такође да је он и јавно у својим радовима и иступима то негирао и оспоравао.
Нека се чува од злодуха којег је пустио из боце, када у следећој етапи и по њега дође.





[1] Види, http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/srbija-ce-biti-pretvorena-u-koncentracioni-logor/
[4] Види, Биљана Баковић: Који геноцид Србија не сме да негира?, „Политика,“ 18. новембар 2016.
[5] Види, Ј. Диковић-А. Рокнић, Закон заштитио негирање геноцида у Сребреници, „Данас,“ 18. новембар 2016.

СУМАНУТИ ЗАКОН КОЈИ УСВАЈА СРБИЈА

Док је почетком седамдесетих година прошлога века чекао долазак агената КГБ да га ухапсе, у једној торбици  Александар Солжењицин је стално при руци држао најнеопходније предмете који  ће му у притвору затребати: сапун, доњи веш и четкица за зубе. Грађани Србије који сумњају у утемељеност службене приче о Сребреници и „геноциду“ који се тамо наводно догодио добро ће учинити ако већ почну да држе у приправности сличну опрему.
Пред Народном скупштином Србије налази се предлог измене и допуне члана 387. уношењем новог текста става 5,  где стоји:
„Ко јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против групе лица или члана групе која је одређена на основу расе, боје коже, вере, порекла, државне, националне или етничке припадности, на начин који може довести до насиља или изазивања мржње према таквој групи лица или члана те групе, уколико су та кривична дела утврђена правоснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда казниће се затвором од шест месеци до пет година.“
Нема простора за сумњу на који се „геноцид“ односи ова нова одредба за коју се од Народне скупштине очекује да је изгласа. Супротно од прижељкивања катарске новинске агенције „Ал-Џазира,“ која извештава да је „закон о кажњавању негирања геноцида поделио Србију,“[1] ни после двадесет година активног напада на свест, у српском друштву никакве значајне поделе по овом питању нема. Стратосферски висок проценат грађана Србије одбацује тезу да се у Сребреници догодио геноцид и да српски народ или његове војне и политичке установе сносе било какву одговорност за догађаје у јулу 1995.
Уколико притисцима на посланике спонзорима пође за руком да издејствују усвајање, могуће је да ће читава Србија бити претворена у концентрациони логор, за све грађане који ће применом ове мере постати предмет кривичног гоњења.
Како преноси београдски „Данас“[2] оперативна одлука да се предлог пошаље Скупштини усвојена је од стране највиших државних органа 9. новембра. Слично неуспелој скупштинској резолуцији за признање „геноцида“ у Сребреници кришом поднетом крајем јуна ове године, и овај предлог је неприметно ушуњан у скупштинску процедуру.   Вероватно би подједнако бесшумно био и изгласан, стављајући грађане пред свршен чин, да народни посланици једне од мањих парламентарних странака нису направили неопростиви faux pas затраживши јавну дебату.
На питања, ко је осмислио овај додатак КЗ Србије и одакле изненадна потреба за усвајањем регулативе којом се драстично ограничава право на критичку мисао и слободу изражавања, одговорила је министарка правде, Нела Кубуровић, изјавом да усвајањем ове мере „испуњавамо обавезе према европским документима.“ Додала је да „Србија има обавезу на основу одлуке Савета ЕУ којом је прописано да је свако негирање геноцида, што је предвиђено и Статутом Међународног кривичног суда, кривично дело.“[3]
Међутим, Кубуровићева није у праву ни по једној тачки своје изјаве.
Као и обично у сличним ситуацијама, прво је учињен покушај да се од грађана сакрије штетан законодавни процес који је, узгред, по последицама и од највећег значаја по њихова основна лична права. Када је то пропало, прибегло се пуштању димне завесе, јавном изношењу нетачних тврдњи које су за већину грађана тешко проверљиве и доводе их у заблуду у вези са битним стварима.
Министарка Кубуровић није прецизирала какву је „одлуку Савета ЕУ“ имала у виду, али по свој прилици ради се о „Framework Decision on racism and xenophobia“ (Оквирна одлука о расизму и ксенофобији) коју је Савет Европе (не „Савет ЕУ“) усвојио 28. новембра 2008. године.[4] Супротно од сугестије Кубуровићеве, и као што се из наслова одлуке види, документ се у првом реду бави расизмом и ксенофобијом, не геноцидом. Да будемо сасвим прецизни, као што у самом тексту стоји одлука тежи „одређивању заједничког кривично-правног приступа, широм Европске Уније, расизму и ксенофобији, на такав начин да ће исти образац понашања бити једнако кажњив у свим земљама ЕУ.“[5]
Тачно је да се у земљама чланицама ЕУ у тексту узгред препоручује  доношење законских мера којима би се кажњавало „јавно одобравање, порицање или значајно умањивање“ кривичног дела наведеног у члану 6. Римског Статута Међународног кривичног суда као „геноцид“. (Мада Кубуровићева није удостојила српску јавност јасним указивањем на прави извор инспирације за спорну измену КЗ, из коришћења идентичних формулација јасно произилази да је у питању ова Оквирна одлука Савета Европе.) Међутим, у тексту Одлуке Савета Европе недвосмислено стоји да се, поред чланица ЕУ, ова директива ни на кога другог не односи. Самим тим, из тога не могу ни да проистекну   „обавезе“ било какве врсте за земље које нису чланице ЕУ, па самим тим Кубуровићева јавност доводи у заблуду кад тврди нешто другачије.
Али како поступају земље-чланице ЕУ, чије су обавезе у погледу ове директиве несумљиве? Оне је масовно игноришу. То је јасно из извештаја о имплементацији Одлуке Савета Европе прошле године, под датумом од 27. јануара 2015, где стоји:
Thirteen Member States (BE, CZ, DK, DE, EE, EL, IE, HU, NL, AT, FI, SE and UK) have no criminal-law provisions governing this conduct,“ односно „Тринаест земаља-чланица [за те државе се наводе скраћенице које су у употреби у бриселским институцијама] немају кривичноправне одредбе које би се односиле на овакву врсту понашања.“ [6]
Али не само то. Као што смо истакли, „Оквирна одлука,“ која наводно служи као подлога за ограничавање слободе говора грађанима Србије, предвиђа усаглашавање законодавства земаља чланица ЕУ са истом „Оквирном одлуком,“ и то закључно са 28. новембром 2010. Сада је новембар 2016. Оставимо по страни чињеницу да скоро половина чланица ЕУ још увек није спровела Одлуку Савета Европе. Чак под предпоставком да би Србија могла имати неке обавезе у овом погледу, како се догодило то да је Народна скупштина Србије преспавала шест пуних година, без предузимање било каквих  корака по овако важном питању? Ако је стратешки циљ Србије што бржа интеграција у ЕУ, оволики степен јавашлука неће јој послужити као добра препорука.
Поред овога, „Оквирном одлуком“  Савета Европе прописује се и максимална казна, али од три године затвора за инкриминисана дела која се тамо наводе. По каквом основу се у предложеном додатку КЗ Србије, по предложеном ставу 5. члана 387, предвиђа скоро дупло тежа затворска казна, од пет година? То је нешто што Савет Европе не тражи ни од земаља чланица, којима има право да понешто наложи, док Србији нема право да наложи баш ништа. Савет Европе од Србије није тражио готово дуплу казну за дела која се у његовој Одлуци  помињу узгредно, па чак нису ни главни предмет разматрања. Србија према томе не само да сигурно нема „обавезу“ да своје грађане кажњава са скоро дуплом строгошћу за дела која, по основу који наводи министарка, већ није дужна ни да такав облик понашања инкриминише. Дакле, и по овом питању министарка правде Кубуровић износи проверљиво нетачне тврдње.
Што се тиче позивања на Међународни кривични суд, у односу на спорну измену КЗ Србије та установа не игра апсолутно никакву улогу и свако помињање МКС у вези са тиме је блеф и бацање прашине у лице јавности.
Злочин геноцида се дефинише у члану 6. Статута Међународног кривичног суда. У члану 25 се за злочин геноцида утврђује појединачна кривична одговорност. То су једини делови Статута где се ово питање уопште третира.
У Статуту нигде не пише чак ни за државе чланице МКС да имају обавезу да „негирање геноцида“ у свом законодавству регулишу на било какав начин. Земље које нису чланице тим су пре ослобођене од сваке обавезе такве врсте. Статут се бави искључиво надлежношћу МКС-а у односу на грађане  земаља чланица који су извршили неко кривично дело наведено у Статуту. Све даљње правне радње, ако је дошло до кршења Статута и ако за то постоји разлог, предузима Тужилаштво МКС. Према томе, и тај део изјаве министарке правде Неле Кубуровић, где се позива на МКС,  је нетачан. Статут заиста дефинише геноцид као кривично дело али не прописује баш никакве обавезе појединим државама у вези са негирањем или одобравањем тог деликта.[7]
 Да ствар буде још трагикомичнија, пре око годину дана „Европски суд за људска права,“ установа која је по свему сродна институцијама на које се промотери штетне измене Кривичног законика Србије притворно позивају, донео је решење по жалби турског парламентарца Догу Перинчека кога је суд у Швајцарској правосудно осудио за „негирање геноцида над Јерменима“.[8] Не обазирући се на испразне резоне неуких српских политичара, Европски Суд је укинуо пресуду швајцарског суда и потврдио приоритетни значај слободе јавног изражавања у предмету који је по свим битним обележјима упоредив са Сребреницом.
Покушај доношења из потаје законске мере којом би се најозбиљније угрозило основно људско право грађана да критички размишљају о темама од јавног значаја и да своје закључке износе наглас, уместо шапатом и само у кругу проверених пријатења – чему неизбежно води нова законска регулатива уколико буде усвојена –  представља лакмус тест мизерног стања српске политике и правне свести данас. Авај!


[2]  Ј. Диковић и А. Роквић: „За негирање геноцида до пет година затвора,“ „Данас,“ 11-16-2006.
[7] www.icc-cpi.int/NR/rdonlyres/…AEE9…/RomeStatutEng1.pdf

понедељак, 07. новембар 2016.