Врло индикативна „политичка бука“
која потиче из западних – поглавито британских – извора указује на припремање
обавештајне операције великих размера и значајних последица, не би ли се
исцедила корист из краха терористичке енклаве у источном Алепу. Већ неколико
година, попут Сребренице, то терористичко легло које, како излази на видело,
изнутра усмеравају уграђене западне обавештајне структуре, вештачки се
одржава. Директан покушај,
почетком овога месеца, да се формалним стављањем под ингеренцију УН
терористичкој енклави упркос успешној офанзиви сиријске армије продужи живот,
са наменом да, као некада Сребреница дубоко у противниковој позадини, послужи
као полигон за војна и пропагандна дејства, није уродио плодом. Пропао
је услед промене, која је настала у међувремену, геополитичког односа снага у
свету и вета који су – за разлику од 1993. године – овога пута ставиле Русија и
Кина.
Међутим, појављују се јасне назнаке
да се ипак иде на План Б, који ће се састојати из прескакања низа међукорака и
непосредног пресликавања – највероватније у Алепу, али могуће је и на неком
другом месту у Сирији – сребреничког сценарија. Циљ је да се политички
компензује непланирани пад енклаве која се годинама налазила под контролом
терориста којима управљају западне обавештајне службе, а истовремено да се
створе психолошки услови за западну „хуманитарну интервенцију,“ у складу са
доктрином R2P (Right to Protect).
Расправа која је у уторак, 13.
децембра, вођена у британском парламенту (треба нагласити да је водећа улога у
психолошкој и оперативној припреми репризе Сребренице у Сирији, врло разложно,
поверена мајсторима тога посла, Британцима) недвосмислено уоквирује замишљени
ток вероватних скорих догађаја.[1]
Главни говорник, бивши британски
министар финансија Џорџ Осборн, колеге у парламенту и ширу јавност драматично
је подсетио да се „трагедија која се одвија у Алепу није догодила у
вакуму“ већ да је последица „вакума у западном и британском вођству.“
У расправу је одмах ускочио и
министар иностраних послова Велике Британије Борис Џонсон (да подсетимо
заборавне, онај исти коме је пре неколико година спочитавано да је наклоњен
Русији) са тврдњом да, према извештају УН (о чему ће бити речи у продужетку),
владине трупе у Алепу – попут некада Срба у Сребреници – немилосрдно
убијају цивиле „на лицу места.“ Услед тога, „британска влада не попушта
дипломатски притисак на председника Асада и Русију,“ и упоредо са тиме (о овоме
ће такође бити речи у продужетку) систематски „прикупља неопходне доказе“ за
подизање оптужби за ратне злочине против „учесника у ратним дејствима у
Сирији“.
Џонсон није оставио простора за сумњу
о томе које је потенцијалне оптуженике имао на уму: „Диктатору је било
допуштено да изврши језиве злочине, заједно са његовим савезницима, Русијом и
Ираном.“
У расправу са овако озбиљним
алузијама и претњама затим се укључио и бивши министар Ендрју Мичел, који је
уважене слушаоце свечано подсетио на то да је Велика Британија једна од држава
које су пре десет година усвојиле обавезе које проистичу из наведене доктрине о
„заштити угроженог становништва.“ Та доктрина, објаснио је Мичел, има за циљ
спречавање „хуманитарних катастрофа попут Сребренице и Руанде.“
„Ова обавеза да се пружи заштита у
своје време била је славодобитно потписана од стране многих држава, великих и
малих, из међународне заједнице,“ наставио је Мичел, морално укоривши присутне,
„међутим, оно што видимо данас је то да смо нечињењем постали саучесници
у томе што се ради десетинама хиљада Сиријаца у Алепу.“
И најзад кључна, павловијанска фраза којом
је постављен mise en scène и недвосмислено се откривају карте
о томе на шта се циља: „Био сам пре две године у посети Сребреници,“ нагласио
је Мичел, „и знам шта се тамо догодило – исто што се у Алепу догађа сада,
масовно убијање мушкараца и дечака од стране снага лојалних
сиријском режиму.“
Да би се правилно схватио контекст
ове „дебате“ у британском Доњем дому, било би упутно вратити се барем неколико
дана уназад.
Непосредно после неусвајања 5.
децембра 2016 у
Савету Безбедности УН[2] резолуције о обустављању ратних
операција у Алепу, коју је предложила Канада, западна пропагандна машинерија
као по команди поново је лансирала врло познату – и злослутну – реторику која
непогрешиво упућује на Сребреницу. Да подсетимо, та резолуција – да је била
усвојена – представљала би крупан корак ка претварању источног Алепа, зоне под
окупацијом терориста, у „заштићену енклаву“ под окриљем УН, слично аранжману
који је 1993. године био наметнут за Сребреницу, тада такође са циљем спасавања
инструмената западне политике, који су тамо били сатерани у ћошак. У
Сребреници, главни циљ је био да се заустави напредовање Војске Републике
Српске, што је кољачима Насера Орића претило неизбежним уништењем. У Алепу циљ
је био да се блокирају даље операције сиријске армије против терориста који су
ухваћени у котао у источном делу града, а чији су покровитељи – исти.
Реторика која из западних политичких
и медијских извора сада почиње да пљушти упадљиво и немаштовито подсећа
на сребреничке рефрене из пропаганде коју исти центри емитују од 1995.
наовамо. Тврди се да у Алепу снаге сиријске владе хапсе „на стотине
мушкараца и дечака“ (men and boys, без
икаквог покушаја креативности користи се исти термин) које затим, опет по
уходаном сребреничком обрасцу, одводе у непознатом правцу. Међутим, пошто по
речима комесара УН за људска права Руперта Колвила „сиријска влада има језиву
репутацију када је реч о произвољним хапшењима,“ није тешко докучити на шта се
циља, где их одводе и шта им наводно предстоји.
Злослутни део западне пропагандне
кампање која је у пуном јеку састоји се од све јасније намере да се расплет
војне операције у Алепу, са западног становишта врло неповољан, што тешње
поистовети са емотивним набојем синтагме „Сребреница“. Убрзо после пада
Сребренице у јулу 1995, мантра о 8,000 наводно погубљених „мушкараца и дечака“
наметнута је као емблематична за тај догађај. На ту већ стандардизовану
пропагандну линију: Сребреница = масовно погубљење „мушкараца и
дечака“ = геноцид,
сада се надовезује и ситуација у Алепу, тако што се у ову једначину убацују и
алепски, наводно нестали, а подразумева се побијени, „мушкарци и дечаци.“
Муњевито актуелизовање сребреничког рефрена о „мушкарцима и дечацима,“ и то баш
у тренутку када су снаге сиријске владе заузеле Алеп, убедљиво разоткрива праву
позадину психолошке операције која иза тога стоји: покушај да се, повезивањем
са Сребреницом, дискредитују председник Асад и његови руски и ирански савезници
и да се створе услови за интервенцију већег обима.
Перфидни Албион је почео да припрема
позорницу 9. децембра драматичним говором Метјуа Рајкрофта, британског
амбасадора при Уједињеним Нацијама, одржаним када је већ постало јасно,
услед руског и кинеског вета неколико дана пре тога, да је шема по којој је
Алеп требао да постане заштићена зона УН, уз наметање прекида ватре и спашавање
терориста од војног пораза – пропала.[3] У свом обраћању,
постављеном на званичну интернет презентацију британске владе, чиме добија на
тежини, али без навођења трунке доказа за своје тврдње, после срцепарајућег приказа
наводне угрожености грађанског становништва Алепа услед офанзиве владиних
снага, Рајкрофт је изговорио следеће значајне
речи:
„Ипак, и поред свега тога, ствари би
могле поћи у још горем смеру. Стотине мушкараца и дечака нестају док беже из
источног Алепа, одведени од стране режима, а њихова судбина је непозната.“[4]
Не без важности, у склопу
претходно најављених планова Запада да исконструише оптужницу за ратне злочине
против председника Асада и Путина,[5] Рајкрофт је додао
и следећу отворену претњу:
„Не смемо заборавити никада.
Када сам био амбасадор у Босни и Херцеговини, једва да је прошло десет година
од како је престало да се пуца а Слободан Милошевић, архитекта тог сукоба, тог
геноцида, налазио се већ иза решетака и чекао је да му се додели правда. Будите
сигурни, рат у Сирији, као и рат у Босни, једног дана ће се завршити. Наше
сећање дуго траје и, без обзира да ли ће то бити за једну или десет година,
платиће сви који сносе одговорност за убијање у Алепу и широм Сирије.“[6]
Може се са сигурношћу предпоставити
да износећи овакве претње Рајкрофт није имао у виду руководства западних
држава, које су 2011. године покренуле „смену режима“ у Сирији, са свим
катастрофалним пратећим последицама, из сасвим приземног разлога би на такав
начин инсталирали владу која би дозволила да кроз ту земљу према Западу прође
катарски гасовод. На таквом фону, кампања да се у Алепу пораз терориста које
подржава Запад повеже са „геноцидом у Сребреници“ одвија се пуном паром.
Скоро истовремено када је Рајкрофт 9. децембра одржао свој говор у УН, „Високи
комесар УН за људска права“, Руперт Колвил (такође британски поданик, дало би
се предпоставити) као по поруџбини објавио је извештај свога уреда где се
изражава „озбиљна забринутост за безбедност цивила у Алепу,“ разрађујући
Рајкрофтове инсинуације и појачавајући произведени утисак потврдом из овог
наизглед беспрекорног институционалног извора.[7] Колвилов извештај
је срочен са великом пажњом и врви од двосмисленица убачених да би се створио
утисак уравнотежености и, у случају потребе, олакшало изговарање од евентуалних
замерки за пристрасност. Али на страну обланда, у средишту Колвиловог саопштења
истичу се „забрињавајуће тврдње да је на стотине мушкараца нестало након што су
прешли на подручја под контролом владе.“ У овој верзији, „дечаци“ се
изричито не спомињу, али је додата једна друга тврдња која ће свима који су се
бавили сребреничком подвалом зазвучати врло препознатљиво: наводи се да је ова
висока инстанца УН примила „извештаје да се мушкарци одводе на једну, а жене и
деца на другу страну.“[8] Опет,
без извора или проверљивих доказа.
Са тако постављеном позорницом,
Би-Би-Си је одмах ефикасно ступио на сцену. Већ истог 9. децембра, као
референтни извор објективних вести, објавио је свој сумарни извештај о дешавањима
у Алепу за међународну медијску потрошњу.
Под насловом „Битка за Алеп: УН кажу
да је нестало на стотине мушкараца,“ међународни сервис Би-Би-Сија је ударио
свој званични имприматур на ничим доказану тврдњу по којој „изгледа да је на
стотине мушкараца нестало након што су са подручја под контролом побуњеника
прешли на владину територију, како саопштавају званичници УН.“[9]
Педантно се држећи референтног
документа УН, чиме се вешто избегава оптужба за манипулацију,[10] тврдње које
износи Би-Би-Си о наводно несталима на владиној територији такође се формално
односе само на „мушкарце,“ и нигде не помињу „дечаке.“ Али врло брзо, у
року од свега неколико часова, када је из редакције Би-Би-Сија овај наратив
обиграо свет, дошло је до волшебне измене. Још
увек наводећи Би-Би-Си као извор – од Непала до Нигерије, и од Индије до
Канаде, Холандије,Србије
(„Блиц,“ 10. децембар 2016) и Јужне Америке – необјашњиво и као прећутним
договором локалних уредника, у објављеним верзијама свуда су додати и „дечаци.“
Тиме је, формално беспрекорно, употпуњена сребреничка аналогија, са психолошким
и моралним конотацијама геноцида што је прате.[11] Психолошки ефекат
на широки међународни аудиторијум је мајсторски постигнут, али готово без
могућности стављања сувислог приговора на професионално понашање британске
информативне службе.
Припремни радови за ову опаку
пропагандну кампању, да се Алеп и сукоб у Сирији повежу са Сребреницом, и са
кривотвореном западном верзијом рата у Босни у целини – у оба случаја без
трунке доказа – у току су већ дуже времена. Примењује се истоветни шаблон. Већ
месецима објављују се срцепарајуће медијске приче у циљу емотивног препарирања
јавног мњења. Упечатљив пример је текст спољнополитичког уредника шкотског
„Хералда,“[12] Дејвида
Прата, „Рекли су‘никад
више’ …
и онда је дошла опсада Алепа“ (5. август 2016). У истој категорији је и „Од
Сарајева до Алепа: лекције како преживети опсаду у Босни и Сирији,“ са
драматичном уводном реченицом: „Тактика која се користи за уништавање тела –
али то је уствари покушавај да се убије дух,“ из пера Жанин Диђовани, у
угледном америчком часопису „Атлантик“[13] од 12. октобра
2016. Некако „случајно,“ баш у исто време, наглашава се још једна
нимало небитна и врло препознатљива сребреничка тема. Овог пута, као што се
чуло у британском парламенту, „неодлучним“ земљама Запада импутира се кривица
зато што на „нову Сребреницу“ нису одреаговале довољно брзо и силовито, да
спрече „ужасавајућу хуманитарну катастрофу“ – у Алепу.[14]
Наравно, непосредан и практичан
разлог за огорчену реакцију западних представника, политичких установа и
обавештајних служби на урушавање њихове „тврђаве Алепо“ је незгодна перспектива
и бламаж да ће њихови многобројни агенти и „саветници,“ деташирани код
терориста који су блокирани у Алепу, на очиглед целога света бити
заробљени од стране владиних снага.[15] Мада
спашавање оперативаца на терену јесте важно, то је само један од многобројних
разлога за бучну кампању у вези са „несталим алепским мушкарцима и дечацима,“
коју западна пропаганда брижљиво спроводи, између осталог, и да би скренула
пажњу са фијаска могућег хватања своје агентуре уграђене у редове терориста.
Међутим, још важније од тога, главни
циљ је припрема терена и, повезивањем са Сребреницом, стварање емотивне
атмосфере, за следећу операцију под лажном заставом огромних размера која се
припрема у Сирији, са жртвама које ће по броју далеко премашити „Сребреницу“.
По свему судећи, false
flag операција ће бити замишљена и
изведена тако да се мобилише међународно јавно мњење и створе неопходне
политичке и психолошке предпоставке за масивну западну војну интервенцију у
Сирији (још, ако је то могуће, и пре устоличења новог режима у САД).
Циљ је не само да се спаси жива сила терориста, потрошне робе која се теренски
користи према потреби на овом и потенцијално другим поприштима, него много више
од тога – да се преокрене ако је то могуће сам ток рата, чији је видљиви
расплет, у овом тренутку, по интересе Запада изразито неповољан.
А када је реч о операцијама под
лажном заставом, не заборављајмо никада Сребреницу, која је – да парафразирамо
сликовити израз једног обешеног државника – „мајка свих њих.“
