Рат на Балкану – мемоари једног португалског официра (2)

У наставку својих мемоара „Рат на Балкану,“[1] португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, који се деведесетих година, у време ратних дејстава на територији бивше Југославије, налазио на стратешки важном положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и Босну и Херцеговину (1994-1996), саопштава своја додатна сазнања о дешавањима на подручју Сребренице у јулу 1995.

          За разлику од измишљотина плаћених „стручњака,“ лажних сведока и пропагандиста „невладиних организација,“ генерал Мартинс Бранко износи чињенице које су на терену прикупљали компетентни обавештајни органи. Те чињенице су се службено сливале на његов писаћи сто у Загребу, где се налазио штаб Посматрачке мисије УН. Фактима које износи и закључцима које изводи тешко је приговорити по било којем убедљивом основу. У продужетку, наводићемо ставове који се налазе на страницама 201 – 206 његових мемоара.

          Дакле, да не би било недоумице, на основу свега виђеног и прегледаног,  португалски генерал из официрског састава НАТО пакта, Карлос Мартинс Бранко, изјашњава се недвосмислено да се у Сребреници није догодио геноцид:

          „Да је постојао предумишљај да се изврши геноцид, Срби би затворили енклаву тако да нико не би могао да побегне. Уместо тога, напали су из два правца, са југоистока и истока, одакле су сконцентрисали своја нападачка дејства, остављајући коридоре за повлачење  према северу и западу (...) нити би испланирали превоз седамнаест хиљада жена, деце и остарелих, као што се догодило 12. и 13. јула, захваљујући чему се скоро половина измештених домогла територије Федерације. Велики број становника Сребренице, који су успели да побегну, нашли су уточиште у Србији, где су затим провели неколико година без да их је ико дирао. Да би се тврдња о геноциду оправдала, било је неопходно сакрити неке незгодне чињенице које би ту тезу могле да компромитују.“

          Мартинс Бранко не пориче да је „као последица напада на Сребреницу било много мртвих.“ Он додаје да „ни после двадесет година нико није успео да им утврди тачан број.“ (Додуше, Хашки трибунал јесте утврђивао тај број, али као последица његове неозбиљне делатности на том пољу сада имамо не мање него пет правоснажно „утврђених“ цифара из разних предмета, које варирају међу собом за око четири хиљаде жртава, а које наводно одражавају број стрељаних. То само појачава ефекат ауторове опаске.)

          Као што „Историјски пројекат Сребреница“ већ годинама наглашава, и Мартинс Бранко истиче једну битну чињеницу, а то је хетерогеност узрока смрти, па их таксативно овако набраја: „Узроци смрти насталих током и наком војних операција су разнолики: борбена дејства између две војске које су се сучелиле; борбе између војника ВРС и милитаната у бегству којима су се придружили цивили; међусобне борбе између припадника АБиХ; и погубљења ратних заробљеника.“

          Што се тиче „начина како је настала магична цифра од 8,000 несталих, по првобитној процени Међународног Црвеног крста, што се у једном тренутку претворило у недодирљиву истину,“ аутор каже да је то постало „чињеница коју је забрањено порицати још пре него што је била утврђена.“ Па наставља: „Тешко ономе ко би се усудио да доведе у питање ту неспорну истину. Он ће одмах бити изопштен и оптужен за порицање геноцида. Чињеница да се 3,000 лица који су били проглашени за нестале нашло на списку бирача на изборима одржаним у септембру 1996. нимало није утицала на стално понављање приче о 8,000 мртвих. Медији никада нису показали довољно радозналости да истраже ову и друге очигледне несувислости. Било је лакше бесомучно понављати теорију о геноциду, коју су заступала главна средства  масовног информисања. Али без обзира на упорно понављање те ‘истине’, вреди подсетити се да се између медијске пароле (sound bite) и историјске чињенице налази велико растојање.“

          „Колико је заробљеника било стрељано, а колико је погинуло у борбеним дејствима?“, генерал Мартинс Бранко овде реторички поставља једно од најважнијих питања. „Далеко смо од тога да би имали одговоре, и рекао бих да ћемо до њих доћи врло тешко. Много је лакше – и једноставније – причати о геноциду.“

          Португалски официр ипак нагађа о томе колико би могао да износи број жртава ратног злочина у Сребреници у јулу 1995:

          „Погубљење од стране ВРС знатног броја мушкараца муслимана – добро обавештени извори се позивају на 2,000 – међу којима су већина били војници, у Сребреници и околини енклаве, несумњиво представља ратни злочин.“

          Цифра коју помиње Мартинс Бранко врло је знаковита из више разлога. Пре свега, зато што исту цифру погубљених – 2,000 – наводи и један други не мање компетентан извор, Џон Шиндлер, амерички обавештајац у Сарајеву управо у  периоду сребреничких дешавања. Шиндлерова процена са сарајевске осматрачнице, која се тачно поклапа са Мартинс Бранковом са загребачке – а обе су потпуно у складу са расположивим форензичким налазима – изнета је у документарном филму Оле Флијума, „Сребреница: издани град.“[2] При том, треба имати у виду да у замршеним ситуацијама као што је ова синтезе обавештајних података који потичу из разних извора најчешће пружају неупоредиво поузданију укупну слику од извештаја изолованих појединаца, чији је увид обично ограничен, и који неретко нису ни потпуно објективни.

          Најзад, цифра коју солидарно сугеришу Мартинс Бранко и Шиндлер, а која на основу увида у материјалне доказе уопште није спорна, интересантна је из још једног разлога. Наиме, на маргинама обавештајних заједница већ подуже време упорно круже гласине о постојању једног документа – мистериозног писма које је Алија Изетбеговић у пролеће 1995, непосредно пре сребреничке операције, наводно упутио Насеру Орићу – где се потврђује да је још увек на снази  понуда иностране интервенције, под условом да се упадом ВРС у Сребреницу инсценира масовни покољ. Кључни податак у том писму јесте то да би, према том наводном документу, цифра жртава, која би била адекватна као окидач за укључење заинтересованог страног фактора, такође износила већ више пута помињаних – 2,000.   

„Међутим,“ наставља аутор, Мартинс Бранко, „то није био геноцидни чин, као што се тврди на многим местима, пре свега у Трибуналу у Хагу, и као аргуменат користи се у сврху политичког препуцавања.“ Па као цивилизована особа додаје: „Узимање правде у сопствене руке, нешто што је културолошки својствено не само Србима већ и осталим заједницама у бившој Југославији, не оправдава нити умањује тежину почињеног дела. То је без сумње прекршај Женевских конвенција.“

          Али након безбедног повлачења у пензију, португалски генерал је одлучан у томе да се ствари морају називати њиховим правим именом:

          „Ужасни ратни злочини морају бити кажњени. Међутим, та кривична дела нити се могу нити би их требало бркати са – геноцидом. Када се бркају ратни злочини – као што је убијање стотина мушкараца војничког узраста – са геноцидом, где мора да буде утврђено постојање намере да се систематски истребе припадници неке етничке заједнице, то је знак врло неозбиљног понашања. То посебно долази до изражаја ако се има у виду да је извршилац ставио на располагање средства за превоз седамнаест хиљада измештених лица, што представља око 50 одсто од укупног измештеног становништва.“

          Затим, Мартинс Бранко скреће пажњу на још једну приметну и нимало безначајну „несувислост“ сребреничке приче, а то је да је „Трибунал осудио једва једног починиоца“ (у фусноти појашњава да је реч о Дражену Ердемовићу, сведоку-сараднику награђеном смешно ниском трогодишњом казном, а после тога бројним апанажама и бенефицијама за своје механички понављано и више него спорно сведочење).[3] Португалски аутор истиче да „нико од осталих осуђеника није био изведен пред суд или кажњен за погубљење ратних заробљеника, него по ‘командној одговорности’ или за учешће у Удруженом злочиначком подухвату (Joint Criminal Enterprise), што је доктрина којом се Трибунал служи а чија је примена у контексту сукоба врло контроверзна. Како је могуће утврдити да се догодио геноцид ако  већ двадесет година Трибунал није способан да установи колико је жртава убијено, који је узрок смрти и ко их је убио?“

          Све су то логична питања, многи би се са тиме сложили. Да пензионисање заиста врши чудесан утицај на буђење критичке савести доказ је и Мартинс Бранкова подједнако тачна констатација да је „Трибунал заборавио да суди за злочине на подручју Сребренице  почињене између 1992. и 1995. године над Србима, услед којих је било побијено близу две хиљаде особа (мушкараца, жена, деце и старијих лица), у неким случајевима после разних мучења и дивљаштава. То је највећим делом брижљиво документовано, а џелати су познати (...) Као што је Ричард Холбрук признао у својој књизи, 'Трибунал се показао као драгоцено оруђе наше политике, што нам је и користило...’“[4] Да, управо тако.

          У наставку, када је већ реч о геноциду, Мартинс Бранко без устручавања истиче јарки контраст између ситуације у Сребреници у јулу 1995. и већ следећег месеца у Крајини, под нападом хрватских оружаних снага:

          „Догађаји у Сребреници се не могу нити би се смели бркати са оним што се месец дана касније догодило у Крајини, где је хрватска војска извела операцију систематског убијања српског становништва које није побегло или му није пошло за руком да се склони, и то не штедећи никога. Мушкарци, жене, деца, остарели, сви без разлике били су предмет истих свирепости, и још горих ствари. Та операција је била подробно испланирана и опсежно је документована, а позната су такође и наређења за њено извођење која је Туђман издао својим генералима, на састанку одржаном 31. јула 1995. на Брионима, пред операцију Олуја. Догађаје у Крајини Трибунал никада није разматрао као геноцид. У односу на те догађаје, западни медији су се држали на обазривом растојању, а њихова ћутња је била саучесничка и заглушујућа.“

          У закључку, Мартинс Бранко нема дилеме око тога да догађаји у Сребреници представљају перфидан плод дуготрајног планирања и садејства заинтересованих актера. У прилог томе наводи податке из књиге Ибрана Мустафића „Планирани хаос,“ исказе локалног политичара Златка Дукића, и изјаве начелника полиције у енклави Сребреница током сукоба, Хакије Мехољића. Аутор се посебно зауставља на знаковитом сведочанству тадашњег начелника генералштаба АБиХ, Сефера Халиловића, о томе да је Изетбеговић био донео одлуку да се „отараси“ Сребренице врло рано у игри, „али уз извлачење највеће могуће политичке користи.“

          Узгред, када је реч о исказима Мехољића и Халиловића на ову тему, и доказима да је догађај био планиран дуго унапред, вреди напоменути да је Мехољићево чувено сведочанство о Изетбеговићевој понуди да се дозволи покољ Сребреничана заузврат за страну интервенцију, а Сребреница затим да се размени са Србима за Вогошћу, смештено у временски период јесени 1993. када се у Сарајеву одржавао Бошњачки конгрес. Међутим, у својој књизи „Лукава стратегија“[5] Сефер Халиловић износи врло интересантан и до сада углавном незапажен податак да је концепт инсценирања масакра у Сребреници, зарад сакупљања политичких дивиденди, у глави Алије Изетбеговића и бошњачког руководства вероватно постојао још одраније. Додуше, у време када је Халиловићева књига била објављена он се већ био политички разишао са Изетбеговићем и зато би његове тврдње требало узети са дозом резерве, али Халиловић ипак износи да му је још у пролеће 1993. Изетбеговић помињао понуду којом је неколико месеци касније, крајем те године, шокирао Мехољића и остале чланове сребреничке делегације.

          Мемоарска саопштења генерала Карлоса Мартинс Бранка у вези са Сребреницом представљају још једну драгоцену коцкицу којом се употпуњује наш увид у тај догађај. То нису само забелешке о сазнањима једног стратешки распоређеног страног посматрача, већ много више од тога. Уједно, преко њега, то је и исповест структура које аутор персонификује, чиме се у великој мери одговара на важна питања о томе „шта су знали и када су сазнали“. Јасан подтекст Мартинс Бранкових мемоара је то да су и аутор и њему надређене и подређене структуре догађаје пратили у реалном времену, да су истовремено са дешавањима углавном били тачно обавештени шта ко ради и коме, и да на дубљим аналитичким нивоима они немају никаквих илузија, а дилеме још мање, о правом карактеру и позадини сребреничких догађаја, нити о цинично политичким циљевима којима су послужили.

           

---

[1] A Guerra nos Balcãs, jihadismo, geopolítica e desinformação /Рат на Балкану, џихадизам, геополитика и дезинформација/  Edições Colibri 2016.

[2] „Сребреница: издани град“, 50:50 до 51:10 минута, https://www.youtube.com/watch?v=MnALEecbZ-k

[3] Ердемовићеве лажи је разоткрио бугарски публициста Жерминал Чивиков у запаженој студији Крунски сведок, Албатрос Плус, Београд 2009. https://www.scribd.com/document/34421632/%D0%A1%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%9A%D1%80%D1%83%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BA-%D0%96%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D0%BB-%D0%A7%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%B2

[4] Holbrooke, Richard. To End a War, стр. 190.

[5] Халиловић, Сефер: Лукава стратегија, Сарајево 1997, стр. 130-132.

РАТ НА БАЛКАНУ – МЕМОАРИ ЈЕДНОГ ПОРТУГАЛСКОГ ОФИЦИРА (1)

          Генерал Карлос Мартинс Бранко (Carlos Martins Branco) је једна од најинтересантнијих (а донедавно уједно и најнедоступнијих) личности у сребреничкој контроверзи. Са своје загребачке осматрачнице, као високи функционер Унпрофора, на положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и Босну и Херцеговину (1994-1996), португалски генералштабни официр (тада пуковник, касније пензионисан као генерал) Мартинс Бранко имао је непосредан увид у сва важна дешавања на територији бивше Југославије где су се, деведесетих година прошлога века, одвијали сукоби. Преко његовог стола пролазили су извештаји са терена  најповерљивије природе. Упућен у документа из прве руке и на основу дискретних разговора са колегама из других обавештајних структура, Мартинс Бранко је био идеално позициониран да сазна чињенице које су званичници често прикривали, а медији уопште нису преносили.

          Латински емотивно, одбијајући да ћути када је у другој половини деведесетих почео да бива обликован данас добро познати „геноцидни наратив,“ Мартинс Бранко је већ 1998. године објавио текст под провокативним насловом „Да ли је Сребреница превара? Исказ очевица – бившег посматрача Уједињених нација у Босни.“[1] Већ у том раном тексту, Мартинс Бранко поставља низ критичких питања у вези са догађајима на подручју Сребренице у јулу 1995. године:

          „Моја политичка анализа може бити прихваћена или одбачена,“ написао је том приликом, „али треба обратити пажњу на околности под којима је дошло до пада Сребренице, на то ко су жртве чији су посмртни остаци до сада пронађени, и зашто сам убеђен да је циљ Срба био да заузму Сребреницу и да босанске муслимане наведу на бегство, али без икакве намере да их покољу. Поређење Сребренице са Крајином, као и реакција западне ‘слободне штампе’ на те догађаје, такође нам много тога говори.“

          Непосредно после овог скептичког написа о карактеру спорних дешавања у Сребреници, Мартинс Бранко је буквално нестао са хоризонта. Не физички, наравно. Неколико година је боравио у Фиренци, на Европском универзитетском институту, припремајући докторску дисертацију. Затим је 2007. до 2008. године од своје државе био додељен НАТО снагама у Афганистану, у својству порт-парола главнокомандујућег. Од 2008. донедавно, када је пензионисан, генерал Мартинс Бранко је служио као заменик директора Института за националну одбрану португалске армије.

          Ове импресивне референце, чему можемо додати још и положај шефа Одељења за обавештајне послове Еурофора за Босну, Албанију и Косово између 1996. и 1999, говоре о томе да се ради о елитном и високо школованом официру са изванредним обавештајним способностима и моћима запажања.

          Заинтригирани Мартинс Бранковом нестандардном анализом сребреничких догађаја, непосредно после формирања „Историјског пројекта Сребреница“ покушали смо да ступимо у додир са њиме не би ли са нама поделио своја изузетна сазнања и увиде. Наши напори су били узалудни и вишегодишња преписка са генералом сводила се углавном на размену необавезујућих учтивости. Исте среће су били и неки хашки тимови одбране који су покушали да га ангажују као сведока. Међутим, пре кратког времена генерал Мартинс Бранко нам се сам обратио са неколико питања у вези са Сребреницом и том приликом нам је споменуо  да је недавно, у новембру 2016. године, у Португалији објавио своје мемоарске белешке из периода службовања на Балкану под називом „A Guerra nos Balcãs, jihadismo, geopolítica e desinformação“ /Рат на Балкану, џихадизам, геополитика и дезинформација/ у издању Edições Colibri из Лисабона.

          Као што се и до сада често дешавало са разним чиновницима високог ранга, отвореност у изношењу чињеница и интимних убеђења и овом приликом морала је да сачека – пензионисање. У случају генерала Карлоса Бранка, вредело је чекати. У његовим фасцинантним мемоарима са балканског ратишта, између осталог, излажу се компетентна сазнања португалског официра у саставу снага УН и у вези са немилосрдним прогоном, пропраћеним масовним убијањем, српског становништва из Крајине од стране Хрватске, уз помоћ НАТО пакта за који је писац тада радио. Догађаји у јулу 1995. на подручју Сребренице односе се на само један део његових сећања. На ауторове опсервације везано за прву тему вратићемо се накнадно. За сада, сконцентрисаћемо се на његове увиде везано за Сребреницу и виђење позадине и последица тих догађаја.

          Већ у самом уводу дела мемоара посвећеног Сребреници, Мартинс Бранко доводи у питање сувислост тезе о геноциду:

          „Генерал Ратко Младић је ставио до знања да је оставио отворен коридор за повлачење према Тузли. По договору са Младићем, око 6.000 особа је искористило ту могућност. У узвештају холандског министарства иностраних послова напомиње се да је према изворима Уједињених нација у Тузлу до 4. августа пристигло 35.632 прогнаника, од којих су између 800 и 1.000 били припадници оружаних снага БиХ. Од тог укупног броја, 17.500 било је пребачено аутобусима.“ (Стр. 195)

          Португалски генерал затим наставља:

          „Сребреница је била приказана – а и даље јесте – као масакр, са предумишљајем, невиних цивила Муслимана. Као геноцид! Али да ли је стварно било тако?! Пажљивије и упућеније размишљање о тим догађајима подстиче ме на сумњу у односу на такву тезу.“ (Стр. 196)

          Мартинс Бранко, пре свега, поставља нека неопходна и сувисла питања, и то чисто у својству професионалног војника:

          „Постоје разне процене о односу снага током битке за Сребреницу. Са српске стране, могло је учествовати највише до 3.000 бораца. Број борбених возила је теже утврдити, али се процењује да их није могло бити преко 20, као што је наведено на почетку овог поглавља. Извештаји са терена показују да више од шест таквих возила никада није било у покрету истовремено. Мада не располажемо поузданим подацима о стању на муслиманској страни, сасвим је вероватно да се ради о снагама које су бројале најмање 4.000 наоружаних људи, када се саберу војници АРБиХ и припадници паравојних милиција. По неким изворима, било их је и до 6.000. Али за сврху ове анализе узећемо цифру од 4.000 као веродостојну.“ (Стр. 196)

          Било би интересантно видети коментар генерала Винка Пандуревића на ове процене односа снага и даљња разматрања колеге Мартинс Бранка. Генерал затим наставља:

          „Топографија сребреничког краја, као уосталом и Источне Босне у целини, врло је брдовита. Врлети, густо пошумљени предели и дубоке јаруге отежавају кретање борбених возила и олакшавају пешадијска дејства. Бројчани однос снага на једној и на другој страни, када се разматра у односу на својства терена, који без сваке сумње иде наруку браниоцима, сугерише да су снаге АРБиХ имале на располагању више него довољно људства да се бране. Међутим, нису тако поступиле. Узимајући у обзир однос нападача према браниоцима, о чему смо учили на војној академији, да би напад имао изгледа на успех број нападача би морао да буде најмање три пута већи од броја браниоца. У овом случају, тај однос је био више него повољан за браниоце (4.000 браниоца према 3.000 нападача). Поред тога, браниоци су имали и предност познавања терена.“ (Стр. 196)

          Генерал затим поставља једно од кључних сребреничких питања:

          „Пошто је војничка предност била на страни одбране, зашто АРБиХ није пружила никакав организовани отпор српским снагама? Зашто команда 28. дивизије АРБиХ, наизглед поступајући супротно својим интересима, није успоставила систем одбране, као што је знала да чини под другим околностим, конкретно за време кризе у априлу 1993? Зашто муслиманске снаге у енклави нису прстом мрднуле да поврате у своје руке своје тешко наоружање, под контролом Уједињених нација, које се  налазило у једном локалном депоу? Да ли је то било само превид?“ (Стр. 197)

          Као додатак овим одличним питањима, познато је да је команда холандског батаљона већ 6. јула обавестила команду 28. дивизије да може покупити своје ускладиштено тешко наоружање, уколико жели. То стоји у „Дебрифингу“ холандског батаљона, објављеном у октобру 1995. Међутим, муслиманске снаге у Сребреници су једноставно проигнорисале ову дозволу, што производи утисак да, из политичких или неких других разлога, нису имале намеру да се војнички супротставе српском нападу.

          Мартинс Бранко наставља:

          „После 20 година, још нема задовољавајућих одговора на питања која нам се чине кључним уколико желимо да разумемо шта се тачно догодило. Пасивност и одсуство војничке реакције муслиманских снага у енклави сушта је супротност од офанзивног понашања током претходне две године, што се манифестовало у систематским покољима српских цивила по селима која окружују Сребреницу.“ (Стр. 197)

          Генерал затим износи један интригантан податак који је и нама до сада био непознат:

          „Рамиз Бећировић (командант 28.дивизије у одсуству Насера Орића – наша примедба) испрва је издао наређење да се покупи тешко наоружање, али га је затим повукао са објашњењем да је добио наређење да то не чини. Ко му је издао такво наређење и зашто? Нека буде забележено да је 6. јула изјутра, када је отпочео српски напад, командант холандског батаљона, на своју одговорност, обавестио руководство АРБиХ да су Срби прекорачили ‘границе’ енклаве и да УН неће стављати никакве препреке уколико жели да поврати тешко наоружање које се налазило у локалном складишту.“ (Стр. 197)

          Мартинс Бранко затим, у вези са енигматичним нестанком воље да се пружи отпор, истиче и то да је Насер Орић, „харизматични вођа који би по свој прилици другачије поступио,“ био повучен из енклаве у априлу 1995. и никада се више није вратио у Сребреницу, па пита:

          „Да ли је његов повратак спречио Други корпус Армије БиХ, у чијем саставу се налазила 28.дивизија? Из каквих се разлога тако нешто могло догодити? До данас нисмо добили никакав убедљив одговор на ова питања.“ (Стр. 198)

          „С друге стране,“ португалски официр наставља своју потанку анализу сумњивог следа догађаја, „званичници локалне СДА, Странке демократске акције која је била на власти у Сарајеву, не само да су из чудних разлога одбили да помогну снагама УН у евакуацији Сребренице, што ће рећи сопственог становништва и избеглица из суседних села које су се склониле у граду, већ су их спречавали и да беже у правцу Поточара. (Ово је потпуно нови податак – наша примедба.) Уместо тога, командиру чете Б (холандског батаљона – наша примедба) поднели су дугачак списак захтева, чије испуњавање је било наведено као услов за сарадњу. Природа тих захтева је указивала на постојање брижљиво и унапред разрађеног плана, који се, међутим, није уклапао у стање које смо у том тренутку преживљавали. Начелнику општине тада су само две ствари биле битне: прво, захтев Војним посматрачима 10. јула да издају саопштење спољашњем свету да су српске снаге користиле хемијско оружје, иако то није било истина; и, затим, да средства масовног обавештавања јавно оптуже за ширење лажних вести да муслиманске снаге пружају оружани отпор, захтевајући од УН да то званично демантује. По њему, војници АРБиХ нити су користили нити ће користити ватрена средства тешког наоружања. Истовремено, жалио се на недостатак намирница и на хуманитарну ситуацију. Почели су се назирати обриси једног званичног наратива са упориштем у двема порукама: одсуство војничког отпора и недостатак животних намирница.“ (Стр. 198)

          Како би се на енглеском рекло, овај елитни НАТО официр са изванредним талентима запажања и критичког анализирања, својственим професионалном обавештајцу – smelled a rat, и то већ на самом почетку игре. Он то баш тако не каже, али стиче се утисак да су се ова питања и недоумице у вези са аутентичношћу званичне верзије сребреничке приче већ тада, in real time, ројили у његовој глави, док су се извештаји са терена гомилали на његовом писаћем столу у Загребу.

          Мартинс Бранко затим покреће још једно логично питање – или тачније, указује на несувислост – званичне верзије догађаја:

          „Знак питања би се морао поставити такође и на потпуни изостанак сваке војне реакције са стране Другог корпуса АРБиХ, у чију зону одговорности спада подручје североисточне Босне које је обухватало локалитете Тузла (где му се налазио и штаб), Добој, Бијељина, Сребреница, Жепа и Зворник. Обавештајни органи АРБиХ, који су непрестано пратили комуникације на српској страни, били су савршено упућени у то да се припремало офанзивно дејство. Упркос томе што му је намера Срба да нападну Сребреницу била позната, Други корпус Армије БиХ није уложио ни најмањи напор да ослаби притисак ВРС на енклаву. Било је познато да је Дрински корпус, јединица босанских Срба у чијој се зони одговорности налазила Сребреница, био исцрпљен и да је напад на Сребреницу био могућ једино уз коришћење снага повучених са других подручја, где би се услед тога, сасвим природно, појавиле рањиве тачке. Зашто Други корпус није предузео напад дужином линије додира са Дринским корпусом, не само да би се на тај начин растеретио притисак на Сребреницу, него и да се искористи привремена рањивост ВРС да би се освојила територија у зонама које су услед ових премештања остале незаштићене? Након што је протекло двадесет година, још увек нема одговора ни на ово више него сувисло и оправдано питање.“ (Стр. 198-199)

          Ово су најважнији разлози, у односу на оквирне околности званично усвојеног сребреничког наратива, који једног професионалног војника  наводе на озбиљну сумњу. Мемоарска разматрања Мартинс Бранка у својству професионалног обавештајца, која ћемо изложити у наредном делу овог приказа, то ће учинити још темељније – и убедљивије.

         

---

[1] http://www.globalresearch.ca/was-srebrenica-a-hoax-eye-witness-account-of-a-former-united-nations-military-observer-in-bosnia/731

ИЗБОРНИ ДЕБАКЛ СРЕБРЕНИЧКОГ ЛОБИЈА

        Један добар резултат протеклих избора је то да су до ногу потучени сви кандидати који су својим иностраним налогодавцима и финансијерима покушали да се додворе покајничким прихватањем лажног геноцида у Сребреници. На овим изборима таквих кандидата је било три: Вук Јеремић, Саша Јанковић и Ненад Чанак. Оваква концентрација лобиста за исту ствар убедљиво сугерише постојање смишљене намере страног фактора да службени наратив напокон трајно угради у параметре прихваћеног јавног дискурса у Србији. Али тај покушај је неславно пропао.

          Пре три недеље забележили смо пробни балон о признавању „сребреничког геноцида“ који је лансирао Владимир Тодорић, високи функционер у кампањи Вука Јеремића („Печат,“ бр. 462). Непосредно пред изборе, и Саша Јанковић се придружио том хору, иступајући са слично несувислим аргументима (интервју, „Инсајдер,“ 29. март 2017). Политички агитатор и опортуниста Ненад Чанак, који је на овим изборима био прегажен, већ дуги низ година води агресивну кампању за криминализацију „оспоравања сребреничког геноцида“ у Србији.

          Ма колико овакви ставови били популарни у страним центрима моћи, који су подржали и финансирали председничке кампање наведених кандидата, међу бирачима Србије одјек је био крајње неповољан. Збирно, председнички кандидати који су заступали номализовање признавања „сребреничког геноцида“ као легитимног става у српском јавном дискурсу – и као тезу која се може заступати и изван моралног и политичког гета где се налазе Наташа Кандић и Соња Бисерко па ипак не бити кажњен на изборима – прошли су катастрофално. Успели су да сакупе једва 20% од укупног броја гласова. После скоро двадесет година приљежног и обилно финансираног труда сребреничког лобија у Србији, да став јавности по овом кључном питању барем омекша – макар и не успео да јој сасвим измени свест – труд се није исплатио и покушај, очигледно, није уродио плодом.

          Зато је ово добра прилика да читаоцима поновимо наш Сребренички катехизам.

1.     Шта се стварно догодило у Сребреници?

Сребреница је изворна „операција под лажном заставом“ и „мајка“ многих других, које су уследиле. Професионално и брутално, извели су је кадрови из пете колоне која је деловала унутар службе безбедности босанских Срба, да би затим колеге из цивилног апарата последице учиниле још штетнијим по Републику Српску не предузимајући ништа да истраже злочин и открију и казне починиоце. Користећи потпуну контролу над глобалним средствима јавног информисања и свим значајним механизмима међународног политичког одлучивања, водеће државе западне Алијансе лако и успешно довршиле су посао који су започели њихови агенти на терену. Исконструисан је мит о „осам хиљада погубљених мушкараца и дечака“, који је затим добио квазиправну потврду у пресудама Хашког трибунала, установе коју су режисери Сребренице успоставили и још увек одржавају да би служила тој сврси.

Локални сарадници под страним обавештајним надзором средином јула 1995. на подручју Сребренице погубили су између 1.000 и 1.500 ратних заробљеника да би се створила материјална основа за злочин који ће затим бити импутиран српској страни а који је био у фази планирања најмање годину и по дана пре извршења. На хашким суђењима није била предочена ни трунка доказа о учешћу војних или политичких структура ВРС или Републике Српске у овим кривичним радњама, мимо дивљег деловања убачених елемената, у служби страног интереса.

Тежак злочин извршен је да би кривична и политичка одговорност могла бити приписана страни која за њега није сносила кривицу. То је суштинско обележје операција под лажном заставом, међу којима  Сребреница представља један од најспектакуларнијих примера.

2.   Како су инсценирани догађаји у Сребреници утрли пут „хуманитарним ратовима НАТО пакта и какве је последице то имало?

Операција под лажном заставом у Сребреници била је неопходна, између осталог, да би се створило наизглед сувисло образложење за будуће „хуманитарне ратове“ које ће повести НАТО пакт и да би деловала убедљиво упоредо разрађена интервенционистичка доктрина „права на пружање заштите.“ Сребреница је смишљено изрежирана тако да се створи утисак да се, том приликом, пропуст НАТО земаља да интервенишу догодио као последица западне неспретности и нејединства. Из ових сумњивих премиса уследио је лицемеран закључак који открива сврху целе ујдурме: парола да се никада не сме дозволити понављање сличних пропуста, када угрожене популације опет на сличан начин буду угрожавали „сурови агресори“ или „диктатори који убијају сопствени народ.“ После Сребренице, те рефрене непрекидно слушамо као оправдање за нападе на непокорне суверене државе, које НАТО пакт с времена на време предузима, да би их ставио под контролу и опљачкао њихова природна богатства.

На Балкану, узгредна корист коју западна Алијанса црпи од Сребренице је сејање семена трајног непријатељства између две најбројније и најзначајније заједнице на тим просторима, муслимана и православних хришћана. Подељене и међусобно завађене, обе заједнице су слабе и подложне манипулисању, неспособне да се здруженим снагама супротставе заједничком непријатељу. За Запад, то представља идеално стање. После Сребренице 1995. године, као последица широке примене циничне и смртоносне  доктрине „права на заштиту“, процењује се да су западне војске у својим походима побиле до три милиона невиних муслимана, премашујући за неколико стотина пута цифру од 8.000, које су Срби наводно стрељали у Сребреници.

3.   Шта је трајно наслеђе сребреничке операције?

Трајно наслеђе балканских ратова 1990их је оно што је професор Едвард Херман беспрекорно тачно назвао „тријумфом пропаганде над критичким расуђивањем на крају двадесетог века.“ Као што је наша невладина организација „Историјски пројекат Сребреница“ својим истраживањима доказала, а што нико до сада није могао да оспори, службени сребренички наратив пун је зјапећих рупа и неутемељених тврдњи. Чињеница да западни медији и политичке установе у великој мери пре тим жмуре и већ двадесет година упорно, механички понављају све неодрживију причу о „сребреничком геноциду“ жалостно је сведочанство о њиховом подаништву својим Дубоким државама и хегемонистичкој глобалној агенди којој служе.

Сребреница је испланирана и изведена управо у служби те аморалне агенде.

ПЕЧАТ

ANDY WILCOXSON: Како је раскринкан најбоље „документовани“ део подметнуте сребреничке приче

Увод: Стефан Каргановић

Оштро око приљежног сарадника „Историјског пројекта Сребреница“ Ендија Вилкоксона запазило је још један марифетлук „Међународног кривичног суда за бившу Југославију“, популарније познатог као Хашки трибунал. У реду, ако израз марифетлук сребреничком лобију и „невладиним организацијама“ које пропагирају рад Трибунала делује превише простачки и балкански, да се не би замерили госпођама Кандић, Бисерко, et aliae, заменићемо га префињеним француским термином –  legerdemain.

            Да пређемо непосредно на ствар. Брањево је од свих сребреничких стратишта релативно најбоље документовано, у погледу материјалних доказа и исказа сведока. Па и то, изгледа, не значи претерано много када је Сребреница у питању. Штапом и канапом (или by hook or by crook, да се изразимо на језику који ће госпођи Кандић зазвучати симпатичније) већа Хашког трибунала принуђена су да лажно приказују доказну грађу коју су предходно сама прихватила и да импровизују аргументе помоћу којих те лажиране податке затим користе као потврду за унапред задате тезе.

Једна од тих теза је волшебна (неки би рекли бескрајно дрска) трансформација масовне гробнице на локалитету Брањево. Ексхумације које су тамо обавили стручњаци Тужилаштва Хашког трибунала показују да се у образац погубљења уклапа 78 жртава (70 са лигатурама и 8 са повредама од метка у горњим екстремитетима). Међутим, по службеном наративу тамо је страдало, и првобитно било укопано, око 1,700 заробљеника, или 1,735 како је то педантно констатовало веће у предмету Радована Караџића.

 Legerdemain, алхемија помоћу које се једна бројка претвара у другу, за двадесетак пута увећану, а све са циљем да се на тај начин и сличним операцијама на другим локалитетима дође до магичне цифре од 8,000, описана је у краткој анализи младог америчког истраживача и нашег сарадника, Ендија Вилкоксона, која следи.

Енди је навођење чињеница којима се раскринкава закључак већа, с обзиром на суморну тематику, можда неделикатно назвао „пиштољем који се пуши,“ али у интересу обелодањивања истине то је пропуст који му се вероватно може опростити.

            Вечни проблем свих лажова је како да се не упетљају у сопствене лажи, као пиле у кучине. Хашком трибуналу, леглу корупције и бешчашћа, то очигледно ни овом приликом није пошло за руком.  

          

Пише: Енди Вилкоксон

Пронашао сам „пиштољ који се пуши“  и који доказује да су „секундарне“ сребреничке гробнице уствари примарне гробнице за  одређени број појединаца који су тамо сахрањени.

          Да пређемо на ствар, па ћу објаснити како сам дошао до оваквог закључка. Примарна масовна гробница на војној економији у Брањеву није довољних размера да би могла да прими 1,735 људи за које расправно веће у предмету Караџић тврди да су, одмах после стрељања, тамо били сахрањени.

          У параграфу 5599 Караџићеве првостепене пресуде Веће тврди да се „сва тела пронађена у примарним и секундарним гробницама у вези са погубљењима у Сребреници могу повезати са табуларним приказом инцидената убијања (Scheduled Killing Incidents) који се налази у прилогу пресуде.“ Сматрам да се се може доказати да је та констатација – погрешна.

          У пар. 5463 пресуде Веће тврди да је „помоћу ДНК анализе идентификовано 1,735 особа, пронађених у гробници на војној економији у Брањеву и у повезаним секундарним гробницама на Чанчари Цести, као лица која су нестала после заузимања Сребренице.“

          У пар. 5457 пресуде Веће констатује да је „захваљујући ДНК анализи, до 13. јануара 2012. идентификовано 138 појединаца на војној економији у Брањеву као особе које се налазе на списку несталих после заузимања Сребренице.“

          У пар. 5461 Веће такође наводи да је „до 13. јануара 2012. ДНК анализом утврђен идентитет 1,597 жртава из гробница на Чанчари Цести, које су повезане са примарним гробницама на војној економији у Брањеву.“     

          Веће изводи закључак да је на том локалитету погубљено 1,735 особа тако што сабира 138 жртава пронађених у примарној гробници на војној економији у Брањеву и 1,597 сетова људских посмртних остатака пронађених у повезаним масовним гробницама на Чанчари Цести  (138 + 1,597 = 1,735).

          Веће образлаже свој закључак тако што у пар. 5463 истиче да је „овај број у складу са преосталом доказном грађом са којом је ово Веће упознато: Ахмо Хасић [један од наводно преживелих са стрељања –  наша прим.] процењује да је на војној економији у Брањеву било убијено између 1,000 и 1,500 особа, а Ердемовић [„крунски сведок,“ који је признао да је у Брањеву убио између 70 и 100 људи, направио нагодбу са Тужилаштвом и добио само три године затвора за узврат за лажно сведочење против других сребреничких оптуженика – наша прим.] процењује да је тамо било убијено између 1,000 и 1,200 заробљених босанских муслимана. Што се тиче убијања у Дому културе у Пилици, Богдановић процењује да их је тамо било око 500.“

          Затим, у пар. 5464: „На основу ових доказа, Веће стаје на становиште да је 15. и 16. јула 1995 најмање 1,735 мушкараца босанских муслимана било убијено у школи Кула, на војној економији у Брањеву и у Дому културе у Пилици од стране припадника босанскосрпских снага, укључујући припаднике Десетог диверзантског одреда и војнике ВРС из Братунца. Неки од поменутих босанских муслимана убијени су у школи Кула, око 1,200 су убијени на војној економији у Брањеву и око 500 су убијени у Дому културе у Пилици.“

          Постоји врло значајан податак из доказне грађе са којим је закључак Већа неускладив. Тај податак се наводи у пар. 5455 пресуде, где стоји да је „гробница на војној економији у Брањеву дубине од приближно три метра, док је јарак размера 28 са 10 метара.“ То чини масовну гробницу запремине 840 кубних метара.

          Ствар је у томе што Веће погрешно приказује податке из доказног материјала са циљем преувеличавања размера масовне гробнице о којој је овде реч. Ако се вратите на фусноту 18612 у Караџићевој пресуди, она ће вас упутити на експертски извештај сведока Тужилаштва, др Била Хаглунда, на суђењу генералу Крстићу.

          У свом експертском извештају Хаглунд каже следеће:

          „Гробница на фарми у Пилици састоји се из јарка који се протеже 28 метара ка западу и 10 метара са севера ка југу. Сама гробница је приближно 2.5 метра дубока.“ [Ex. P4321, P. 17] Ово чини масовну гробницу размера 700 кубика.

          Међутим, у свом сведочењу на суђењу Крстићу (Доказни предмет П4310), на странама 3751-3752 у транскрипту, Хаглунд каже:

          „Димензије гробнице су биле 28 са приближно 5 метара, а дубина је варирала између 2 ½ и 3 метра.“ Затим је додао: „Мада је гробница била дужине 28 метара, само 14 одсто је било попуњено, на дну су били људски остаци који су се односили на најмање 132 појединаца.“ У продужетку, сведок Тужилаштва Хаглунд објаснио је да је „у гробници међу посмртним остацима пронађено 53 комплетних тела, 23 скоро комплетних тела и око сто делова тела. Заправо, 170 делова тела.“

          Ово чини масовну гробницу од између 350 и 420 кубних метара, у зависности од тога да ли је јарак био 2.5 или 3 метра дубине.     

      Мада то није наведено у Караџићевој пресуди, када је Хаглунд сведочио на суђењу у предмету „Поповић и остали“, на с. 8908 у транскрипту рекао је да је „гробница била два и по до три метра дубине и да се простирала на шест са двадесет осам метара.“ По овоме, испада да је у питању масовна гробница размера између 420 и 504 кубних метара.

          Без обзира на то да ли је масовна гробница у Брањеву била размера 840, 700, 504, 420 или 350 кубних метара једно је сигурно. Нећете моћи да сместите тела 1,735 људи у тај простор. Заправо, баш у Хаглундовом експертском измештају, Доказни предмет П4321, с. 13 – а Хаглунд је сведок Тужилаштва – пише:

          „Прекопана површина је била довољне величине да прими до неколико стотина особа“ ("The disturbed area was of sufficient size to accommodate up to several hundred persons.") Цифра од 1,735 укопаних жртава – коју је усвојило Караџићево веће – знатно је већа од „до неколико стотина,“ што је највећа могућа количина тела за коју вештак Тужилаштва Хаглунд каже да је гробница могла да прими.

          Хаглунд на другом месту у свом сведочењу описује гробницу као „велики, четвороугаони јарак удубљене земље величине приближно 5 метара у ширини и 20 метара у дужини“ (с. 17) и на другом месту као „велики, четвороугаони светлобојни јарак у земљи, величине приближно 5 метара ширине и 20 метара дужине“ (с. 13).

           За предпоставити је да је Хаглундова екипа форензичких истражитеља копала на мало већем подручју, размера 28 са 10 метара, како би комотно и у целости било обухваћено гробно место где се вршила ексхумација, а чије су димензије биле ближе 5 метара ширине и 20 метара дужине. То би могло бити разлог зашто Хаглунд који се, за разлику од Већа, у време ексхумације заиста налазио на лицу месата, све време говори о 5 до 6 метара као ширини гробнице, а не 10 метара, када је сведочио у предметима Крстић и Поповић. Уз његов извештај приложени су и врло прецизни цртежи, а на тим цртежима нема гробнице ширине од 10 метара.

          Ако су посмртни остаци 138 особа које је идентификовао ICMP („Међународна комисија за нестале особе“ из Тузле) запремали 14 одсто расположивог простора у гробници, може се израчунати да би било потребно 985 тела да би гробница била попуњена до пуног капацитета. То значи да недостаје простора за око 750 од 1,735 тела наводно пронађених у примарним и повезаним секундарним гробницама. Закључак који из овога следи је да су барем нека од тела у секундарним гробницама морала бити допремљена са других локалитета, али сигурно не из примарне гробнице на војној економији Брањево.

          Треба подсетити да је масовна гробница на војној економији у Брањеву првобитно садржала све особе које су биле погубљене на војној економији Брањево и све мушкарце погубљене у Дому културе у Пилици. Према службеној верзији догађаја, они су одмах после погубљења сви били сахрањени заједно на том месту, па су тек после тога једним делом наводно измештени у „секундарне гробнице.“

          Ево шта је о томе рекао војни вештак Тужилаштва Ричард Батлер, када је сведочио на суђењу Благојевићу и Јокићу, на с. 5209 у транскрипту:

          „Што се тиче Дома културе у Пилици, сва тела која су се налазила тамо била су пренета из Дома на војну економију у Брањеву, где су била укопана заједно са осталим телима.“

          Ово је „пиштољ који се пуши“. Без обзира шта причају Ердемовић или Хасић о броју људи погубљених у Брањеву, примарна масовна гробница је била одређене величине и одређеног смештајног капацитета, и зато Срби нису могли да укопају 1,735 одраслих људи на том ограниченом простору.

ПРЕДМЕТ КРАВИЦА: СРЕБРЕНИЧКА ПРЕВАРА СТИЖЕ У БЕОГРАД

Пред већем Специјалног суда за ратне злочине у Београду, почетком ове недеље је отворен наизглед бизарни процес „Кравица“ у вези са дешавањима у истоименој пољопривредној задрузи у близини Братунца, недалеко од Сребренице, у јулу 1995. године.

Циљ кравичке правне фарсе је да се низом изречених пресуда, не само пред Судом БиХ у Сарајеву, већ сада и у Србији, постигне потпуна инверзија стварности везано за предметни догађај. Наиме, шта год да се стварно догађало у другој половини јула 1995. на другим местима на подручју Сребренице, и каква год би правна квалификација томе најбоље одговарала, случај „Кравица“ се у то не уклапа ни по којем основу зато што се своди на пример прекомерне реакције стражара на напад који су на њих извршили затвореници, убивши једнога пре него што је отпочела одмазда. То је класичан пример онога за шта би се у Америци без дилеме рекло да је „open and shut case,“ и да је једини правно одрживи облик одговорности у овом случају просто убиство, а не геноцид. Догађај у  земљорадничкој задрузи, где су били смештени заробљени припадници 28. Дивизије Армије БиХ – узгред, не цивили, како су у медијима погрешно прозвани – био је сасвим непредвиђен и спонтан и зато се не може уклопити у спровођење било какве геноцидне замисли, чак и да је таква намера постојала на другим местима.

Као суђење за „геноцид“ предмет делује бизарно из најмање три разлога. Прво, одавно утврђене и неспорне чињенице о томе шта се у Кравици догодило и како, искључују сваку озбиљну могућност да би примена конвенције о геноциду у овом случају могло бити ваљан правни основ за подизање оптужнице и вођење поступка. То указује да су  фундаменталне одлуке у предмету биле донете у политичком а не правном кључу. Друго, пошто сви актери потичу из друге државе која има свој, и то врло активни, суд за ратне злочине (барем када је, као у овом предмету, у питању процесуирање српских оптуженика) поставља се логично питање зашто се суђење не одржава тамо? Делује бизарно да се ово  суђење одржава на територији Србије, а још више то да сарајевске власти нису поднеле захтев за изручење да би   осумњиченим кривцима судили њихови органи. То сугерише да су  својим досадашњим радом колеге из Специјалног суда у Београду успеле да стекну поверење колега из Сарајева да ће у овом важном предмету пресудити на начин како би то и у Сарајеву било урађено. Најзад, и време отпочињања суђења изузетно је занимљиво, да не кажемо бизарно. После многих одлагања, ово сребреничко суђење уприличено је у Београду тако да се временски поклопи са подношењем захтева, крајем овог месеца, крњег  Председништва БиХ за ревизију пресуде МСП у Хагу о одговорности Србије за наводни „геноцид“ у Сребреници.

Као што је председник Рузвелт оштроумно приметио, „у политици се ништа не догађа случајно,“ ма колико неупућенима некипут бизарно деловало.

Док тужилаштво – по шаблону који је у Хагу и Сарајеву устаљен за  процесе овакве врсте – буде предочавало монтиране форензичке и друге доказе и ненаучна тумачења њихове релевантности и значења, корумпирани медији ће сигурно пропустити да јавност упозоре на једну врло битну чињеницу. То је да се на домак задруге у Кравици, свега неколико сати пре инцидента који је предмет расправе, догодио тежак окршај између ВРС и колоне 28. дивизије који је резултирао погибијом у борбеним дејствима неколико стотина војника Армије БиХ, припадника колоне. У оквиру асанације терена, погинули су затим покопани у масовним гробницама недалеко од задруге, заједно са релативно малим бројем побијених у задрузи. У пребројавању „жртава“ (у оптужници се наводи цифра од преко 1.300) ови последњи су помешани са погинулима из колоне да би се створио утисак масовне кланице.

Зашто је Кравица битна? Са 1.000 до 1.500 наводних жртава  Кравица је, поред Брањева (око 1.700 наводних жртава), један од два статистички најважанија сегмента сребреничке преваре. Збирно, те две локације досежу скоро до половине санктификоване цифре од 8.000 „жртава геноцида.“ Зато је од Србије захтевано да пред својим судом обави ово суђење, постављајући на тај начин и свој печат на службену верзију. Као додатни бенефит Србија, барем имплицитно, са своје стране тиме признаје суодговорност, и то баш док Сарајево Међународном суду правде у Хагу подноси захтев за измену пресуде којом је 2007. године Србија такве одговорности била ослобођена. У противном, зашто се оптуженима суди у Србији уместо да буду изручени да би им се судило у БиХ, пошто у Сарајеву већ постоји специјално направљен „кенгурски“ суд управо за ту сврху?

Стари лисац Рузвелт је био апсолутно у праву: у политици се баш ништа не догађа „случајно.“

ПЕЧАТ