Претражи овај блог

петак, 23. јун 2017.

Пропагандна архитектура Сребренице

Неколико кључних докумената везаних за рат, и припреме за рат, на просторима бивше Југославије деведестих година повезује једна важна заједничка црта: на те списе позивају се скоро сви, већина коментатора и аналитичара их помињу, али мало ко их је заиста видео или прочитао. Чувени Меморандум Српске академије наука је класичан пример ове појаве. Пропагандно се представља као унапред зацртани стратегијски план за великосрпску агресију. Међутим, ко успе да набави и прочита овај потпуно бенигни докуменат пре ће бити обузет дремежом него неодољивом жељом да пође у освајачки рат
Врло успешно је на најширем плану уведена пракса да се стручно расправља о документима које готово нико није ни видео а још мање проучио.
У ову категорију спада велики број значајних списа везаних за сребреничку контроверзу. Често се понавља нетачна тврдња да је, одлуком (2007) Међународног суда правде (МСП) у предмету тужбе БиХ против Србије и Црне Горе, званична верзија сребреничких догађаја, поред пресуда Хашког трибунала, сада поткрепљена још једним необоривим налазом друге угледне међународне судске установе, да се у Сребреници догодио геноцид. Заговорници те линије тврде да сада више немамо само једну (у предмету Крстић и неколико потоњих пресуда састављених у истом духу) него две ауторитативне међународне пресуде где је „геноцид“ у Сребреници званично утврђен. Зато, по њима, о чему даље ту има да се прича?
Рачунајући на незнатну вероватноћу да ће већина особа успети да набави и прочита пресуду МСП, ноншалантно се прелази преко једне врло „занемарљиве“ околности. Доказе о томе да ли се у Сребреници одиграо геноцид или не, МСП уопште није посебно разматрао. Он је само преузео, као пресуђену чињеницу, одраније донет закључак МКТБЈ (познатијег као Хашки трибунал) у предмету Крстић. То значи да став Међународног суда правде не може бити веродостојнији и боље утемељен од пресуде МКТБЈ, из које је изведен и на коју се позива. У сваком случају, Међународни суд правде стао је на становиште – шта год да се догодило у Сребреници – да Србија за то не сноси кривицу, па самим тим да није одговорна ни за „геноцид“. За дебату о наводној одговорности Србије за „геноцид“ то је сасвим довољно.
 Свака провера релевантних пресуда убрзо би раскринкала лажне аргументе оних који тврде нешто друго. Изашла би на видело чињеница да пресуда МСП не само да не иде у прилог заговорницима званичне сребреничке приче, већ, напротив, да у значајним сегментима њихове тезе озбиљно подрива. Међутим, колико „обичних“ људи има времена и могућности да се овим темама бави? Управо за то и постоје „стручњаци“ и „аналитичари“, да све објасне, зар не? Судећи по учинку њихове делатности, поготово на пољу стварања опште забуне и ширења дезинформација, барем као пропагандисти они заиста нису лоши.
У овај низ примера, како интересне групе са скривеном агендом злоупотребљавају поверење јавности и фалсификују чињенице на начин како то њима одговаракада процене да би тихој већини било тешко да их ухвати у лажи – неопходно је уврстити и предмет  генерала Радислава Крстића. Пресуда МКТБЈ у том предмету је значајна зато што је послужила као модел за све остале сребреничке пресуде, које су уследиле. Крстић је био командант Дринског корпуса Војске Републике Српске. Хашки трибунал му је судио у вези са злочинима у Сребреници. По окончању другостепеног процеса 2000. године, генерал Крстић је добио 35-годишњу казну за „помагање у извршењу геноцида“ (aiding and abetting). Као што смо поменули, Међународни суд правде не само да је касније ту пресуду некритички преузео, већ је, по сличном  обрасцу „пресуђене чињенице“, Крстићева пресуда затим инфицирала и неколико других сребреничких предмета пред Хашким трибуналом. Зато је врло корисно, уочи још једне годишњице Сребренице, вратити се на Крстићев предмет и обавити анализу бар основних компонената те, по много чему, референтне пресуде да би јавност могла да процени њену утемељеност и њен стварни домет.
На интернет сајту Хашког трибунала, http://www.icty.org/cases/party/711/4, налази се пресуда генералу Крстићу. Зарад оних који том сајту не могу да приступе, кроз најважније закључке већа о томе шта се у јулу 1995. догодило изложићемо неколико кључних момената у тој пресуди који су уско везани за службену перцепцију дешавања у Сребреници.
Једна од главних особености тог предмета, а то ће широкој јавности деловати изненађујуће, је следеће. Главно правно питање и тежиште доказног поступка одбране у предмету Крстић није било опсег и квалификација масакра у Сребреници, већ техничко питање да ли се у релевантном периоду генерал Крстић формално налазио на положају команданта Дринског корпуса, или не. У оквиру презентације свог случаја, тужилаштво јесте предочило своје доказе о погубљењу до 8.000 заробљеника и изнело је тврдњу да то представља геноцид. Међутим, главно правно питање, у средишту суђења, било је нешто друго.
Непосредно по уласку српских снага у Сребреницу (11. јула), али пре него што су почела масовна погубљења, 14. јула 1995.  дотадашњи командант Дринског  корпуса, ген. Миленко Живановић, био је смењен и на његово место постављен је ген. Крстић. Да би Крстић кривично одговарао за било шта (наређивање, неспречавање, некажњавање или неистраживање) тужилаштво је било принуђено да изнесе тезу да је Крстић команду над Дринским корпусом, војном формацијом у чијој су се зони одговорности злочини догодили, преузео одмах по смењивању свога претходника Живановића, дакле 14 јула. Поред доказивања базе злочина, тужилаштво је било принуђено и да инсистира на ранијој ефективној примопредаји команде, а не 20. јула, као што је тврдила одбрана. Да би Крстић могао сносити  одговорност за чињење, нечињење или некажњавање прекршилаца закона и правила рата у зони одговорности Дринског корпуса, у тренутку извршења злочина он се морао налазити на дужности команданта те војне формације. Без таквог статуса, у Крстићевом предмету база злочина постаје практично ирелевантна. То је формалноправни оквир који је кључан за разумевање поступка који је вођен против Крстића и за правилну оцену домета пресуде коју је веће донело на његову штету.
Теза одбране, уз предочавање низа релевантних доказа, била је да се примопредаја дужности од Живановића на Крстића догодила тек 20. јула, дакле након инкриминисаних догађаја. То би значило да је по командној одговорности ген. Крстића немогуће теретити за кривична дела почињена изван периода када је он био командант  Дринског корпуса.
Форензички доказни материјал, који се односи на погубљења и на ексхумацију масовних гробница, да додамо још и то, у предмету Крстић тужилаштво  је предочило у прилично закаснелој фази суђења. За ток суђења ти докази су били важни, али нису били  централни зато што је, у Крстићевом предмету, релевантност базе злочина у потпуности зависила од претходног решавања питања командног статуса оптуженог. Ипак, веће одбрани није доделило ни времена ни адекватне ресурсе да овај врло важан и сложен материјал детаљно проучи, тако да је у односу на оспоравање, па самим тим и фер процену, најважнијих материјалних доказа начело једнакости по оружју између странака било драстично нарушено. Одбрана је у вршењу својих задатака била недопустиво хендикепирана. Као што се испоставило годинама касније, када су стручњаци наше невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“ тај материјал проверили од прве до последње странице, ова форенсичка грађа не само да је крцата озбиљним недостацима већ највећим делом уопште не подржава главне тезе тужилаштва.  
Адвокати генерала Крстића су озбиљни и искусни професионалци. Њихов стратешки избор, да би окосница одбране требало да буде формално питање примопредаје дужности, а не колико је особа после заузимања Сребренице било побијено, и са каквим мотивом, можда у коначници није био најсрећнији али са стручног становишта потпуно је валидан. Ако у време када су се злочини догађали Крстић није био командант, то је крај приче, бар за генерала Крстића. Наравно, поред стручности, браниоци су можда показали и одређену дозу политичке наивности уколико су веровали да ће установа као Хашки трибунал пристати да се питање, које је њеним спонзорима од прворазредног политичког значаја, решава на чисто формалистичком и техничком плану.
Да резимирамо. Свакако да је на суђењу ген. Крстићу било речи о погубљењима после уласка српских снага у Сребреницу. Свакако да је тужилаштво предочило онакве доказе каквима је располагало, мада је то било већ у поодмаклој фази суђења и на начин који би се најбоље могао описати као препад, а не уважавање начела „једнакости по оружју“. Али мада је о погубљењима несумњиво било речи, мора се подвући и то да по том питању, на суђењу Крстићу, није било свеобухватне форензичке анализе или суштинске расправе. Наводи тужилаштва о 8.000 жртава прошли су без озбиљног оспоравања (мада је др. Зоран Станковић у предмету сведочио као вештак одбране).  Форенсички материјал, који је једини и искључиви corpus delicti на коме је база злочина у оптужници почивала, није био испитан на онако темељан начин као што би то вероватно био случај да су обим злочина и његова правна квалификација били третирани као централно спорно питање на суђењу.
Као савесни професионалци, браниоци ген. Крстића свој задатак су видели пре свега у добијању ослобађајуће пресуде у корист свог клијента. Ако Крстић није био командант Дринског корпуса у време када су се злочини догодили, небитна је цифра убијених, па чак и правна квалификација дела. Питања која се налазе у центру пажње јавности данас у вези са Сребреницом, у тадашњој шеми одбране генерала Крстића била су од другостепеног значаја. То је важно знати, зато што је то разлог зашто током процеса њима није била посвећена пажња која би била сразмерна њиховом стварном политичком значају. Без обзира на то што током суђења неке кључне ствари нису биле довољно расветљене и обрађене, посебно изузетно крупна и сложена питања као геноцид и број настрадалих, пресуда у овом предмету јесте извршна и обавезујућа у односу на оптуженог Крстића лично. Међутим, њен кредибилитет и дање је мањкав у односу на главне тачке сребреничког питања, гледано у целини.
Први и основни закључак који произилази из анализе пресуде у предмету Крстић је да на суђењу питања о томе шта се дешавало после 11. јула 1995., што је из данашње перспективе главно, нису  била претресена адекватно. Једина особа која нема другог избора осим да плати цену стратешких одлука донетих током суђења је сам генерал Крстић. Али држава Србија, Република Српска, и грађани тих земаља не могу бити таоци тих одлука, нити сносе одговорност за њихове последице.
Друга ствар која је битна за правилну валоризацију пресуде генералу Крстићу је следеће. У оном делу који се односи на базу злочина пресуда је подбацила тотално, и то на два нивоа. Пре свега, чак и у контексту тренутка када је била објављена, закључци већа били су очигледно нелогични и натегнути, а многи од њих су професионално недопустиви. Затим, ретроспективно, у светлу накнадних увида, анализа и сазнања у односу на материјалне доказе, од оне верзије догађаја, коју је та пресуда потврдила, не остаје практично ништа.
На првом нивоу треба истаћи неколико важних момената. Да би унапред донете фактографске закључке могло упаковати у наизглед веродостојну обланду, Крстићево веће је морало да реши два крупна проблема. Са формално-процесног становишта, имало је да утврди околности зачетка злочиначког плана да се заробљеници погубе. Затим, суочило се са проблемом хиљада жена, деце и остарелих особа из енклаве који су се окупили у Поточарима, а које су снаге Војске Републике Српске пребациле на сигурно. Како једну толико контраинтуитивну чињеницу уклопити у теорију о геноциду? Још један узгредан проблем, који је веће такође имало да реши, а који се тешко уклапао у тезу о геноциду, било је неколико десетина рањених муслиманских бораца који су током критичне седмице после 11. јула 1995. примали негу у српским болницама на подручју Братунца и Сребренице. То се догађало у исто време док се изван тих медицинских установа, наводно, одвијао геноцид над њиховим заробљеним колегама из енклаве.
На прво питање, о времену и околностима зачетка злочиначког плана да се заробљеници побију, веће је било принуђено, из чисто техничких разлога, да импровизује какав-такав одговор. Оно је било ограничено чињеницом да никакви јасни докази о таквом плану нису постојали. Међутим, у оквиру преговора који су били вођени између зараћених страна, конкретно 11. и 12. јула 1995. године, одржано је неколико састанка у братуначком хотелу „Фонтана“ где су се окупили војни и цивилни функционери са српске стране. У недостатку солиднијих индиција, веће је одлучило да искористи ту околност. Без обзира на своје изричите резерве у односу на сведочење Мирослава Дероњића, које се у пресуди оцењује као „недоследно“ и делимично „двосмислено“, уз напомену да је Дероњић, да би избегао суђење и добио мању казну, склопио договор са тужилаштвом и постао њихов сведок, Крстићево веће ипак је закључило да се план за масовно убијање некако искристалисао на тим састанцима у „Фонтани“, иако тачно како се то догодило није нешто што је веће у пресуди било способно да објасни.
Приступ Крстићевог већа овом изузетно важном питању врло је занимљив и требало би да делује отрежњавајуће на све који гаје илузије о регуларности „хашке правде“. Параграф 573 првостепене пресуде типичан је пример како веће доноси унапред припремљени закључак, без обзира на то да ли је он поткрепљен доказима или не: „Претресно веће није у могућности да утврди тачан датум када је била донета одлука да се војно способни мушкарци побију. Услед тога, оно не може да тврди да су убиства која су се догодила у Поточарима 12. и 13. јула 1995. била саставни део плана да се убију сви мушкарци војничког узраста. Упркос томе, претресно веће је убеђено да су масовна стрељања и друга убиства, почињена од 13. јула па надаље, били саставни део таквог плана.“ Како у једној озбиљној пресуди, бар што се тиче њених најважнијих сегмената, „убеђење“ може да замени доказе?
Крупан изазов за веће била је чињеница да је на хиљаде муслиманских цивила из Сребренице преживело заузимање енклаве и да су српске снаге биле те које су их пребациле на сигурно. Врло је противно здравом разуму инсистирати да се тако нешто могло догодити у оквиру геноцидне операције. За овај проблем пронађено је врло довитљиво решење. Тужилаштво је помогло већу тако што је ангажовало антрополога из једне западне државе која је дала исказ да сребренички крај обележава врло традиционално, патријархално, исламско друштво које без мушкараца не може да функционише. То је Крстићевом већу послужило као шлагворт за решавање дилеме. Ако се претпостави да је циљ српске операције било уништење муслиманске заједнице, у светлу наведене антрополошке анализе испада да неубијање репродуктивног дела заједнице није препрека доношењу закључка да је упркос поштеди жена и деце геноцид ипак био извршен. Јер, без својих мужева жене више неће рађати децу, а у тако окошталом традиционалном друштву какво се формирало у Сребреници, према мишљењу већа, преудавање не долази реално у обзир. Заједница следствено изумире, и то је доказ геноцида.
У предмету Крстић, веће је парадоксалну чињеницу да починиоци геноцида нису дирали репродуктивни део заједнице, део који је уједно представљао и апсолутну већину становништва Сребренице, вешто ставило у службу своје теорије да је тамо заиста био извршен геноцид.
Најзад, на равном путу већа у Крстићевом предмету појавио се и један вероватно неочекивани „лежећи полицајац“ у облику лечења неколико десетина рањених муслиманских бораца. Њима је у оближњим клиничким установама ВРС била пружена медицинска нега док су свуда унаоколо, према тврдњи тужилаштва, сви остали заробљени муслимани по кратком поступку били стрељани.  Одбрана је указивала на ову околност као на доказ да општа намера да се побију сви муслимани као такви, што је неопходно за утврђивање геноцида, није могла постојати. У свом  коментару, веће допушта да се третман тих рањених заробљеника издваја и да то представља „аномалију“. „То би се, можда, донекле могло објаснити као стратегија босанских Срба да избегну изазивање сумње код међународних фактора“, веће малициозно оцењује овај хумани гест, па додаје у прилог тој тези да је у близини још било особља УН, те да је коректан третман рањеницима био пружан из чисто пропагандних разлога. По логици већа, и ти рањени муслимански борци могли су слободно бити стрељани, као и жене и деца. Оптужена страна би по оваквој правној анализи Крстићевог већа била подједнако крива да их је све пострељала, као и да то није учинила. У најмању руку, правно резоновање овакве врсте не охрабрује зараћене стране да се уздржавају од зверстава према нејачи из непријатељског табора уколико сматрају да имају неки посебан разлог да је покољу.
Читаоци – како правничке струке, тако и других профила –довољно су паметни да донесу оцену не само о начину како веће расправља о Крстићу и његовој улози, него и о општој интелектуалној тежини његових закључака. Сада ћемо са теоретског прећи на емпиријски део пресуде.
Једини corpus delicti злочина у Сребреници који постоји су форензички докази који су настали ексхумацијом 13 масовних гробница, где се сматра да су били сахрањени стрељани муслимански ратни заробљеници из сребреничке енклаве. Мимо тих налаза, немогуће је компетентно говорити о броју побијених. У пар. 82 првостепене пресуде, Крстићево веће констатује да „од времена заузимања Сребренице, поприлично више од 7.000 лица недостаје“ и да се из сплета околности да закључити да је „већина несталих лица било стрељано и сахрањено у масовним гробницама.“
Као што сада сигурно знамо, на основу обављених исцрпних анализа форензичког материјала (који се у међувремену скоро удвостручио по обиму, откако је била изречена првостепена пресуда Крстићу), а што је, у време суђења, углавном било ван реалних могућности одбране да подвргне темељном разматрању, у 13 масовних гробница које су укупно ексхумирали стручњаци хашког Тужилаштва налази се нешто испод 2.000 жртава, са различитим образцима рањавања. Од тог броја, 442 жртве имале су лигатуре или повезе и за њих се са сигурношћу може рећи да су били стрељани, док 655 има рану од метка што наговештава могућност да су и они могли бити стрељани, мада је тај образац рањавања уклопив и у теорију смрти током ратних дејстава. Када се те две цифре саберу, максимум, за који стоји да су могли бити стрељани, износи око 1.100. У време када је било суђено Крстићу, укупан број форензичких „случајева“ – дакле не тела, зато што је увидом у форензичку документацију тужилаштва установљено да један „случај“ није једнак једном телу и да случај може да се састоји из само неколико костију – био је око 1.800. То је далеко испод данашње цифре од 3.658 случајева за које постоје какви-такви аутопсијски извештаји, која је и сама далеко од званичног броја од 8.000 жртава. Зато се поставља питање: како је у предмету Крстић веће премостило јаз између максималне хипотетичке цифре од око 1.800 побијених, о којима је на том суђењу на колико-толико емпиријски валидан начин могло бити речи, и своје претпоставке, изнете у пресуди, да је било „поприлично изнад 7.000“ жртава – шта год то значило – а што се ускоро затим у јавном дискурсу стабилизовало на магичној цифри од 8.000?
Одговор на то питање је да су то постигли реторичким играма, избегавањима, невештим извлачењима, симулирањем и неретко дрским тврдњама да је бело – црно, и обратно.
Заправо, судска одлука у предмету Крстић је приручник за проучавање модуса операнди Хашког трибунала и потврда потпуно телеолошке природе његовог закључивања, бар по најважнијим питањима. Ова пресуда је класична не по оштрини правне анализе него зато што приказује игрице у које се веће упушта само зато да би прибавило изглед уверљивости унапред донетим одлукама и закључцима.
Конкретно, што се тиче жртава Сребренице, веће у пресуди тврди да је, према „консервативној“ процени стручњака, у ексхумираним гробницама требало бити најмање 2.028 тела (пар. 80). Веће не идентификује те стручњаке, нити указује на методологију коју су они користили. Веће признаје (пар. 76) да је врло мало повеза за очи и руке било извађено, на пример, из гробница у подручју Нове Касабе и Коњевић Поља, подручјима где су се водила јака борбена дејства. Веће сходно томе „не искључује могућност“ да одређени број тела из гробница на којима је била извршена обдукција припада мушкарцима убијеним у борби (пар. 77). Али веће ипак не предузима професионално једино исправан корак, а то је да жртве борбених дејстава изузме из укупног броја жртава ратног злочина. Уместо тога, да би повећало цифру, оно их оставља измешаним. У истом параграфу, веће наставља са излагањем необразложеног закључка да се „свеукупни“ форензички докази тужилаштва поклапају са исказима сведока о масовним убијањима „хиљада“ муслимана.
Питање: како се изјави сведока може давати већа тежина него материјалним чињеницама, уколико се те две врсте доказа не слажу? Суочено са драстичним недостатком ексхумираних тела, што налаз о погубљењу 8.000 заробљеника и почињењу геноцида чини поприлично неубедљивим, Крстићево веће прибегава другој тактици. Тежиште пребацује на „прелиминарна испитивања која је спровело Тужилаштво“ према којима се „очекује“ да ће након што се отвори још 18 додатних „неексхумираних и вероватних“ гробница „укупан број нађених тела везаних за Сребреницу значајно порасти.“ (пар. 80) Кључна реч је „очекује“. Смеју ли се озбиљни закључци овакве врсте доносити на основу прогнозе? Коначно, у фусноти 166 пресуде, без критичких коментара, веће прима на знање и усваја оцену тужилаштва (односи се на наводно стање 2001. године) да „испитане, али још неексхумиране гробнице“ садрже 2.571 тело и да је „укупан број тела откривених у масовним гробницама 4.805.“ Није прецизно наведен механизам за утврђивање броја и стања тела у неексхумираним гробницама, нити да ли се ово односи на стварна тела или само на „случајеве“, одн. изоловане фрагменте на основу којих је крајње отежано, или чак немогуће, извођење компетентних форенсичких закључака.
Али то је чак и небитно. Разлог зашто је небитно је следећи. Од 2001. године, када су ове процене и прогнозе биле изнете, прошло је скоро шеснаест година али још увек нема трага од тада  хипотетички „откривених“ 4.805 убијених особа. Међутим, ове чињенички неосноване „процене“ тужилаштва, спојене са лошом правном логиком већа које их је прогласило за већ утврђене чињенице, у предмету Крстић послужили су као утемељење за доношење закључака о погубљењу 8.000 заробљеника и геноциду. По инерцији, то је затим било преузето и постало је „пресуђена чињеница“ у свим наредним сребреничким случајевима, укључујући и пресуду Међународног суда правде.
На основу наведеног, предлагаче члана 387 (5) Кривичног закона Србије и посланике који су за тај додатак казненом закону гласали требало  би упитати: како сте се усудили  да због непрофесионално написаних бургија, наведених у пресудама генералу Крстићу и осталим сребреничким предметима где је суђено по истом шаблону, грађане Србије лишавате права да слободно размишљају и да слободно истражују?
Пресуда у предмету Крстић једна је од најважнијих компоненти у политичкој и пропагандној архитектури сребреничке митологије. Као већина саставних делова тог мита, углавном непрочитана Крстићева пресуда је дрски блеф. Рок трајања тог блефа искључиво зависи од самих грађана и њихове спремности да некритички прихвате кривотворену верзију сребреничких догађаја, којом их већ две деценије систематски обмањују.


Нема коментара:

Постави коментар