СРЕБРЕНИЦА И КРАЈИНА: РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ПРАВОГ И ЛАЖНОГ ГЕНОЦИДА

Исповест једног португалског официра

Незаслужено непознат широј јавности, генерал португалске армије Карлос Мартинс Бранко по много чему је једна од важних недостајућих карика у предмету Сребреница. Као високи официр португалских оружаних снага (у саставу НАТО пакта, то се подразумева) током сукоба деведестих, Мартинс Бранко је више година боравио на просторима бивше Југославије. Формално, он се налазио у саставу мисије војних поматрача УН, али из подтекста његових мемоарских казивања, објављених у Лисабону крајем 2016. године, јасно је да пуко „посматрање“ није исцрпан опис његових задужења.

Као дисциплиновани војник, а уједно и искусан обавештајац, Мартинс Бранко је један од најкомпетентнијих сведока-инсајдера невидљиве позадине медијски мистификованих и циљано искривљених догађаја. Његова књига „Рат на Балкану“ је богата подацима и увидима који би остали недоступни не само просечној особи него чак и многим учесницима догађаја на нижем нивоу. Португалски официр се не размеће фондом чињеница којим   располаже и на основу вишегодишњег претходног општења са писцем ових редова јасно је да се није олако одлучио да своја сазнања и утиске стави на папир. Али хвала Богу да је то ипак учинио.

Мемоари Карлоса Бранка имају две средишње теме: Крајина и Сребреница. Обе теме аутор третира из критичког угла, што се не  уклапа у званични наратив Запада и пакта коме је на терену служио. Међутим, ма колико се његови закључци неким факторима не свиђали, његове акредитиве су беспрекорне. Као што сам истиче (стр.  175) „Значај који је попримила Сребреница пред крај рата у Босни ме је подстакло да напишем овај текст, без обзира на то што је у питању догађај у коме нисам лично учествовао, али у односу на који сам имао доступ поверљивим подацима (informação privilegiada). Из мноштва разлога, моје постављење у главни штаб у Загребу показало се далеко интересантнијим него што сам на почетку могао и замислити. Многи војни посматрачи који су одлазили из мисије пролазили су кроз моју канцеларију, где су ми усмено преносили своје доживљаје.“

Очигледно је да је Карлос Бранко био довољно заинтригиран свим што је чуо и видео да је током боравка у оперативној зони из својих уских професионалних задужења искорачио довољно да уради „домаћи задатак“ везано за земљу и народ где су га надређени послали. Убрзо је схватио и значај „Исламске декларације“ у односу на све што се око њега догађало:

„Био сам запањен суровом јасношћу тог документа. Књига почиње са две лапидарне фразе: ‘наш циљ је исламизација муслимана’ и ‘наше девизе су вера и борба’. Као политички програм, документ указује на један циљ стратешке природе (исламска држава) и на начин како до тога циља треба доћи (исламском револуцијом). Власт се има освојити једном широком побуном маса, уз учешће разних друштвених слојева, од сељака до интелектуалаца. Исламска држава која се у ‘Декларацији’ заговара заснована је недвосмислено на теократском концепту друштва, где Божија власт управља наместо људских закона, што треба да се протегне на сва поља и све области личног живота појединаца. На такав начин, ислам би био примењен као глобално решење за све политичке, друштвене и економске проблеме.“ (Стр. 156)

Из поднаслова Карлос Бранкове књиге (Џихадизам, геополитика и дезинформација) јасно је да аутор у злом семену лажног ислама које је посејао идеолог „Исламске декларације“ види и праузроке сребреничке трагедије, коју у неколико бритких поглавља описује.

Други  део Карлос Бранкових сећања односи се на напад хрватске војске на Крајину, што је уследило непосредно после Сребренице. О томе (стр. 138) пише следеће:

„Операција Олуја је трајала три дана и њено окончање је објављено 6. августа. Тај датум обележава крај борбених дејстава али уједно и почетак масовних пљачки и убијања српског становништва које није желело или није могло да побегне, многи међу њима услед старости. Свакодневно смо примали извештаје и сведочанства о убијању опкољених цивила. Чим су се завршиле војне операције, хрватска војска је прешла у напад на цивиле, ширећи терор међу незаштићеним становништвом, које се огромном већином састојало из остарелих особа које нису, ни на који начин, представљали војну претњу по нове власти.“

Па истиче (стр. 139):

„Понашање хрватских власти у материји људских права било је оличење ужасног цинизма.“ (O comportamento das autoridades croatas em matéria de Direitos Humanos foi de um cinismo atroz.)

Затим елаборира свој приказ на ову тему (стр. 139):

„Међу мерама које су биле предузимане против цивилног становиштва истицали су се паљење кућа и воћњака, убиства, физички напади, систематско понижавање и терор. Један типичан начин обрачунавања састојао се из бацања ручних бомби у домове док су се житељи још увек налазили унутра. По размерама које су ти акти попримили, а што би се једино могло назвати варварством и етничким геноцидом, као и по дужини њиховог трајања, не делује убедљиво да би се то могло догађати без одобрења највиших државних инстанци. И као што се већ раније догађало 1991. године, извршиоци су често били појединци у црним кошуљама, што је било прожето дубоким симболичким набојем, имајући у виду још увек жива сећања у том крају на Други светски рат.“

Извештај генерала Карлоса Мартинс Бранка са „хрватског ратишта“ неодољиво подсећа на сличне, ужаснуте извештаје италијанских официра деташираних у НДХ, пре пола века и са истог подручја, својим предпостављенима.

ПЕЧАТ: Где сте се налазили и какве су биле ваше званичне дужности током грађанских ратова у бившој Југославији деведесетих година? 

МАРТИНС БРАНКО: У том периоду био сам војни посматрач Уједињених Нација. Стигао сам у Загреб у августу 1994. а оперативно подручје сам напустио у фебруару 1996. Прво сам био распоређен у Мостару, затим у Шибенику и најзад у Загребу. Био сам вођа тима у Мостару и Шибенику, и заменик начелника оперативног штаба у Загребу.

ПЕЧАТ: Са ваше званичне осматрачнице у Загребу и путем личних контаката са колегама, да ли сте могли да пратите војне операције и политичке процесе који су се одвијали у Босни?

МАРТИНС БРАНКО: Да „пратим“ можда није права реч. Нашао сам се у прилици да надгледам и опсервирам војно стање на целом оперативном подручју тек из Загреба. У опису мога посла се налазило и то да надгледам развој војног стања. Поред тога, обављао сам инспекцијске посете на критичним тачкама, да бих могао да донесем личну оцену о тамошњим дешавањима. Такође смо пратили и развој политичке ситуације, али мање интенсивно.

ПЕЧАТ: Када сте по први пут обратили пажњу на Сребреницу као  тачку сучељавања зараћених страна и у каквом контексту је то било?

МАРТИНС БРАНКО: На Сребреницу сам по први пут обратио пажњу у јулу 1995, преко CNN, када је енклава пала. Тада сам био у Шибенику. У том периоду нисам би свестан димензија проблема. Док делујете у појединим тимовима, ваш поглед на сукоб је у великој мери ограничен вашом зоном одговорности.

ПЕЧАТ: Током приближно три године пре српске војне операције у јулу 1995, да ли сте ви и ваше колеге из Мисије војних посматрача УН били упознати са оружаним нападима на српска села и цивиле који долазили из сребреничке енклаве и да ли вам је била позната чињеница да енклава није била демилитаризована, као што је споразум потписан у априлу 1993. предвиђао?

МАРТИНС БРАНКО: Нисам тада био упознат са нападима на српско становништво које је живело око енклаве. Тога сам постао свестан тек када сам био премештен у штаб, у Загребу. Као допуна претходног одговора, додао бих да је свет појединачних тимова војних посматрача врло узак. Познавање стања на терену је ограничено подручјем одговорности дотичног тима. У Шибенику смо у смештају имали ТВ, а у Мостару чак није било ни струје. Гледање телевизије је био недоступан луксуз. Познавање стања – посебно војног – се увећава у оној мери у којој се ви пењете нагоре по организацијској лествици и како опис вашег посла постаје сложенији. Када сам пристигао у Југославију, моје познавање земље и ситуације у њој било је површно. Временом, то се променило.

ПЕЧАТ: У вашој књизи „Рат на Балкану – џихадизам, геополитика и дезинформација,“ износите оцену да је, по вашем мишљењу, војно освајање Сребренице од стране Срба било непотребно зато што се рат приближавао крају, а Сребреница је требала да припадне Србима у сваком случају по свим мировним плановима који су се разматрали. Међутим, да ли вам је познато да првобитан циљ те операције и није било заузимање Сребренице него само обезбеђење коридора који је Сребреницу делио од оближње енклаве Жепа? Да ли би се сложили са тиме да је заузимање, одлуком која је била донета 10. јула 1995, било опортунистички потез, условљен одсуством озбиљног отпора?

МАРТИНС БРАНКО: Рекао сам вам какво је било расположење главних међународних играча. Барем на нивоу Контакт групе. Након закључења политичког договора, то подручје би припало Србима. По том питању постојао је косензус. Познато ми је гледиште да заузимање Сребренице није било предвиђено првобитним планом. И да је одлука била донета на лицу места и то зато што није било отпора. Ја не бих могао да оценим намере иза свега тога јер о томе никада нисам разговарао ни са једним српским руководиоцем.

Везано за само заузимање, тешко ми је да изводим закључке на основу података које имам на располагању. Али докази тактичке природе не сугеришу такав закључак. Таква замисао није очигледна. С друге стране, непосредна и добро организована евакуација сугерише претходно и брижљиво планирање. То не оставља утисак на брзину повученог потеза. Непрофесионално управљање ситуацијом – пре бих рекао, одсуство управљања – након завршетка операције, било је очајно. Освета је била очекивана, а босанско руководство је изгубило контролу над ситуацијом. Добро изведена евакуација жена, деце и остарелих остала је потпуно у сенци тих поступака, са добро познатим последицама.

ПЕЧАТ: Како би прокоментарисали енигматичну изјаву генерала Моријона, када је сведочио на суђењу Слободану Милошевићу 2002. године, да је „Сребреница била замка у коју је генерал Младић ушетао“?

МАРТИНС БРАНКО: Ако пођемо од мог приступа, а то је да јесте постојао план да се енклава заузме, морао бих да се сложим са генералом Моријоном. Његова изјава и није толико енигматична, мада он није објаснио шта је тиме хтео да каже. То заиста јесте била крајње добро смиштена намештаљка. Није то био први пут да су муслимани прибегли таквој тактици. Они су били мајстори обмане.

ПЕЧАТ: При крају ваше књиге наводите неколико околности које вас наводе на сумњу да би се догађаји из јула 1995. могли окарактерисати као „геноцид,“ све и узимајући у обзир злочине који су несумњиво били извршени, укључујући погубљење ненаоружаних ратних заробљеника. Да ли бисте могли поновити ваше главне тезе?

МАРТИНС БРАНКО: Мислим да се ваше питање односи на убијање ненаоружаних ратних заробљеника. Стрељање неустановљеног броја мушкараца-муслимана несумњиво представља ратни злочин. То је страшан злочин који се мора казнити, али се то не може сматрати геноцидом. Раздвајање војноспособних мушкараца од осталих дислоцираних особа је имало јасну сврху, да се правда преузме у сопствене руке. Да се изврши одмазда за злочине које су муслимани непрекидно вршили над српским становништвом које је живело у околини енклаве, током претходне две године. По информацијама које сам ја добио, то убијање је било дело локално мобилисаних војника чији су сродници били жртве Орићеве банде. Догађаји у Сребреници се не могу – и не смеју – бркати са догађајима у Крајини у августу 1995. Тада је хрватска војска предузела систематско и циљано убијање свих који нису побегли, мушкараца, жена и остарелих, а све то са благословом и по наређењу војног руководства. Нико није био поштеђен. Ова операција је била унапред испланирана и добро је документована. Стенографске белешке са састанка одржаног 31. јула [1995] на Брионима, где је председавао Туђман, стоје на располагању јавности. По овом питању, западна средства обавештавања саучеснички ћуте.

Геноцид се односи на систематско истребљење одређене етничке скупине. То се није догодило у Сребреници. Нападач је ставио на располагање превозна средства за одвожење око 17,000 избеглица, што је око 50 одсто измештеног становништва, у суштини жена, деце и остарелих. Та чињеница није у складу, и заправо противуречи, тези о геноциду.

После завршетка рата, било је основано неколико удружења сребреничке сирочади и удовица која раде уз велике фанфаре. Али да се догодио геноцид, не би остало ни сирочади ни жена о којима би се имала водити брига.

Колико је заробљеника било стрељано? То не знамо и то је врло тешко утврдити.

ПЕЧАТ: Ваша књига – која би била од користи Србима, Муслиманима и Хрватима да прочитају – написана је двадесет  година после трагичних догађаја на које се односи. Зашто сте одлучили да напишете ову драгоцену књигу и зашто сте чекали толико дуго да је објавите?

МАРТИНС БРАНКО: Писање књиге изискује време, а то је нешто што до сада нисам имао. То је питање могућности која нам се пружа.

ПЕЧАТ: Са искуством које сте стекли на Балкану, какав би савет данас дали балканским народима о томе како би најбоље успели да сачувају мир и унапреде своје односе на подручју света где заједно живе?

МАРТИНС БРАНКО: Сматрам да је „Комисија за истину“ још увек најбољи инструмент да се подстакну одрживи мир и помирење, без обзира на то што неких од главних протагониста више нема међу живима. То је од посебног значаја за будућа покољења. Хитно је потребно у Босни формирати „Комисију за истину“ зато што је Босна и даље вишенационална држава где би се сукоби међу скупинама могли поновити. Такође постоји хитна потреба да се избегне да свака страна прича своју једнострану верзију догађаја, промовишући на такав начин искључиво сопствене „истине.“ Само се помоћу „Комисије за истину“ то може избећи.

Сат откуцава.

ПЕЧАТ, 9. јун  2017.

Стефан Каргановић: Коалиција за РЕКОМ поново купи потписе

Хоће ли комесари РЕКОМ-а преузети фактографске налазе и правне закључке Хашког трибунала као „пресуђене чињенице“ или би се све појединости везане за сукоб на простору бивше Југославији разматрале de novo? Српска јавност има право да инсистира на добијању недвосмисленог и искреног одговора…  

Пре неко вече, седео сам са пријатељем на палуби једног брода-ресторана на Ушћу. С погледом на Калемегданску тврђаву, повео се разговор о прекрајању историје, што нас је неизбежно довело до РЕКОМ-а и госпође Наташе Кандић. Мој саговорник (који не живи у Србији) упитао ме је: „Зар је иницијатива за РЕКОМ још жива?“ Морао сам да му саопштим истину: „Она никада није ни умрла.“

Мада је колега Никола Врзић у „Печату“ наизглед давне 2011. године природу и циљеве тог пројекта изванредно анализирао („РЕКОМ: пошто жртве?“, 18. јул 2011), од тада је ово важно питање уклоњено са радарског екрана јавности. Међутим, то не значи да је скинуто и са дневног реда госпође Наташе Кандић, њених „НВО“ сарадника и заинтересованих страних установа и финансијера.

ДРЖАВНИ КОЛАЦ

Делајући по начелу „тиха вода брег рони“ (сасвим рационално, када сте непопуларни и сумњиви јавности, али имате налог да јој нешто подметнете), промотери РЕКОМ-а су дискретно и бешумно прикупили потписе подршке свих марионетских влада са простора бивше Југославије, са изузетком – за сада – Србије. Не морамо се упуштати у коментарисање те аномалије; довољно је констатовати чињеницу. Значај те чињенице истакла је сама госпођа Кандић: „Да би иницијатива имала моћ, снагу – потребан је државни печат.“

Да ли ће добити тај државни печат – или глогов колац – то сада зависи искључиво од грађана Србије, степена њихове освешћености и способности да политички ефикасно реагују на пројекат кривотворења њихове недавне (а потенцијално чак и древније) историје.
У званичној редакцији госпође Кандић, РЕКОМ је представљен као племенити апел представницима „свих држава које су настале на подручју бивше Југославије, да је њихова обавеза да породицама жртава, друштву и будућим генерацијама и даље дугују чињенице о томе шта се догодило у недавној прошлости, јавно признање и поштовање свих жртава, независно од вере и националне припадности“. Госпођа Кандић додаје да је „уверена да власт Србије и председник државе имају посебну обавезу да због српских жртава иницијативи придају највећу пажњу“. Надамо се да председник Николић чита овај текст.

Али одмах после примамљиве удице „јавног признања и поштовања свих жртава“ (и то, како госпођа Кандић сада истиче, изненада и упадљиво мењајући плочу, посебно „српских“) сазнајемо да се ради о још нечему, а то је „јавно саопштавање о томе шта се догодило у протеклим ратовима“. Нема дилеме да сви желимо да сазнамо шта се догодило у протеклим ратовима. Али када нам се госпођа Кандић и њена екипа нуде да нам то „саопште“, то је разлог не за уобичајену интелектуалну радозналост већ за општу, свенародну узбуну.

Колега Врзић је у прошлогодишњем тексту навео довољно разлога са узбуну. Подробном анализом РЕКОМ-овог предложеног Статута показао је да ова организација, у функцији остварења својих циљева, присваја управна овлашћења која под сличним околностима, уважавајући Устав и друге законске одредбе, не би имали државни органи Србије. „Реч је“ – да се подсетимо на закључак г. Врзића – „о покушају невладиних организација да постану институција државе или, прецизније, наддржавна институција за читав простор бивше СФРЈ.“

За преостали простор могло би се рећи да је небитно или у сваком случају да је то њихов проблем, али – у Србији? Да ли смеју председник и влада тако нешто да дозволе? Могу ли грађани то да толеришу?

РЕКОМОВА ОВЛАШЋЕЊА

Да се подсетимо, члан 11. Статута РЕКОМ-а државама учесницима намеће обавезу „да сарађују са Комисијом и омогуће јој делотворно извршавање задатака“. Ко је коме овде шеф? Од кога су госпођа Кандић и њене другарице добиле овлашћење да државним органима намећу услове сарадње? Комисија такође „може поднети кривичну пријаву месном надлежном тужилаштву“ (чл. 17, став 8) против некооперативних грађана, а по члану 48, ванправосудним спајањем функција тужилаштва и суда, Комисија РЕКОМ-а себи додељује право да за „ометање“ њеног рада (што се налази искључиво у домену РЕКОМ-а да дефинише) грађане казни „казном затвора до једне године или новчаном казном у еквивалентном износу до 5.000 евра“. Не наводе се процесне појединости поступка за утврђивање „кривице“, нити мере правне заштите на располагању „окривљеним“ грађанима, којима би се изрицале овако драстичне казне.

Да ли је потребно да идемо даље? Ако би требало, можемо.
Могли би, пре свега, да нашим државним органима на разматрање ставимо неколико једноставних питања. Зашто би једна озбиљна држава послове из свог делокруга рада препуштала приватним организацијама које финансирају и на које утичу – странци? Да ли је утврђивање и тумачење историјских чињеница у домену политички мотивисаних „комисија“ или – професионалних историчара? Када је у питању пописивање српских жртава, каква ће методологија бити коришћена? Да ли државни органи могу озбиљно да очекују од госпође Кандић да савесно евидентира жртве уживо вађења органа на Косову, када је приликом проглашења сецесије она делила трибину са наручиоцима тих зверстава? Не постоји ли ту известан сукоб интереса?

Што се тиче прикупљања објективних доказа о ратним злочинима са других кризних подручја бивше Југославије, да ли искуство са припремом лажних сведока Хашког тужилаштва (у поступку против Војислава Шешеља) госпођу Кандић квалификује за сакупљање и обраду историјске грађе такве врсте?

Ценећи сав шарм и убедљивост госпође Кандић, ипак, сме ли председник Николић, у име државе коју представља, да приступањем РЕКОМ-у – као што од њега тражи Наташа Кандић – стави тражени печат на документ којим би се органи српске државе одрекли контроле, па чак и учешћа у истраживању у вези са питањем од тако виталног националног интереса?

ОПАСНИ ЦИРКУС ПРОПАГАНДЕ

Поред ових простих, могли би да поставимо неколико других питања сложенијег карактера.

Под претпоставком да би држава Србија званично ушла у РЕКОМ, какав је механизам госпођа Кандић предвидела да се процес „суочавања са чињеницама“ не претвори у пропагандни циркус? Какви су истраживачки капацитети „Коалиције РЕКОМ“, за коју нам је само речено да се састоји од „1.800 невладиних организација“, али нам та импозантна цифра не говори апсолутно ништа о њеном саставу у квалитативном смислу. Хиљаду осамсто нула и даље је једнако нули. Какве су квалификације особља тих организација (укључујући Фонд за хуманитарно право) да се баве једним високо стручним послом? У случају несугласица приликом „утврђивања чињеница“, чије ће мишљење превагнути? Судије Хашког трибунала слове за врсне професионалце, али нам је свима позната катастрофална неутемељеност и политичка мотивисаност њихових „процена“ чињеничног стања.

Што нас доводи до једног од кључних питања. Хоће ли комесари РЕКОМ-а преузети фактографске налазе и правне закључке Хашког трибунала као „пресуђене чињенице“ или би се све појединости везане за сукоб на простору бивше Југославији разматрале de novo? Ово је јако битно питање за госпођу Кандић, и српска јавност има право да инсистира на добијању недвосмисленог и искреног одговора. У првој варијанти, глумљење о истраживању прошлости и „суочавању са чињеницама“ сводило би се на бесмислену лакрдију, а притисак на српску државу да стављањем свог печата на РЕКОМ пристане да у тој лакрдији одигра улогу кловна – представљало би акт циничног непоштовања и неопростиве грађанске нелојалности.

За председника Николића, авантура овакве врсте била би чин моралног и политичког самоуништења, упоредив са сличним фијаском бившег председника Републике Српске Драгана Чавића, 2004. године. Као што се тада показало у вези са наметнутим Извештајем Комисије Републике Српске о Сребреници 2004. године, и данас у случају РЕКОМ-а важи исто правило. Када се држава одрекне свог сувереног права да одлучује о томе шта ће се утврђивати и какви ће се закључци доносити у њено име, једина преостала непознаница је обим неизбежне штете. Извештај о Сребреници, који је 2004. у име Републике Српске потписао неодговорни Драган Чавић, пружа одговор на питања зашто је његова политичка будућност заувек запечаћена и зашто ће његово име довека остати синоним за инфамију. По обиму и штетности, Чавићев дебакл се не би могао мерити са катастрофалним консеквенцама које би уследиле ако би Наташа Кандић и њена екипа добиле историјски carte blanche. Они би га искористили да кривотворену историју ратова деведесетих у свом стилу прекроје и – злоупотребом званичног покровитељства – да је затим легитимизују на неупоредиво ширем плану.
Приватно писање тенденциозних „историја“ само је чин интелектуалног непоштења, али није кривично дело. Госпођа Кандић и њено друштво корумпираних шарлатана имају право да састављају какву год желе историју, по идеолошком укусу и према политичким потребама страних наручилаца који их награђују за њихов труд. Али за такву нечасну работу они не би смели да добију имприматур државе и народа који су већ двадесетак година на мети њихових клевета и провокација. Недостатак званичног печата чиниће њихову балканску слагалицу трајно недовршеном. Њима је неопходно да се унапред одређени „кривци“ покорно солидаришу са лажном „историјском пресудом“ коју ће им комесари РЕКОМ-а са пакосним задовољством изрећи, чим све коцкице дођу на место и они заузврат за то добију бакшиш од два и по милиона евра. Али без претходне моралне капитулације жртве, њихов грандиозни пројекат остаје политички абортус од самог почетка.

Непрестаним притиском на своје изабране представнике, грађани Србије морају обезбедити да тако и буде. Председник Николић и Влада Србије морају безусловно одбити сваки захтев и сваку уцену да постану пасивни саучесници у дискредитовању своје државе и свога народа пружањем званичне подршке писању једне лажне историје.

Рат на Балкану – мемоари једног португалског официра (2)

У наставку својих мемоара „Рат на Балкану,“[1] португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, који се деведесетих година, у време ратних дејстава на територији бивше Југославије, налазио на стратешки важном положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и Босну и Херцеговину (1994-1996), саопштава своја додатна сазнања о дешавањима на подручју Сребренице у јулу 1995.

          За разлику од измишљотина плаћених „стручњака,“ лажних сведока и пропагандиста „невладиних организација,“ генерал Мартинс Бранко износи чињенице које су на терену прикупљали компетентни обавештајни органи. Те чињенице су се службено сливале на његов писаћи сто у Загребу, где се налазио штаб Посматрачке мисије УН. Фактима које износи и закључцима које изводи тешко је приговорити по било којем убедљивом основу. У продужетку, наводићемо ставове који се налазе на страницама 201 – 206 његових мемоара.

          Дакле, да не би било недоумице, на основу свега виђеног и прегледаног,  португалски генерал из официрског састава НАТО пакта, Карлос Мартинс Бранко, изјашњава се недвосмислено да се у Сребреници није догодио геноцид:

          „Да је постојао предумишљај да се изврши геноцид, Срби би затворили енклаву тако да нико не би могао да побегне. Уместо тога, напали су из два правца, са југоистока и истока, одакле су сконцентрисали своја нападачка дејства, остављајући коридоре за повлачење  према северу и западу (...) нити би испланирали превоз седамнаест хиљада жена, деце и остарелих, као што се догодило 12. и 13. јула, захваљујући чему се скоро половина измештених домогла територије Федерације. Велики број становника Сребренице, који су успели да побегну, нашли су уточиште у Србији, где су затим провели неколико година без да их је ико дирао. Да би се тврдња о геноциду оправдала, било је неопходно сакрити неке незгодне чињенице које би ту тезу могле да компромитују.“

          Мартинс Бранко не пориче да је „као последица напада на Сребреницу било много мртвих.“ Он додаје да „ни после двадесет година нико није успео да им утврди тачан број.“ (Додуше, Хашки трибунал јесте утврђивао тај број, али као последица његове неозбиљне делатности на том пољу сада имамо не мање него пет правоснажно „утврђених“ цифара из разних предмета, које варирају међу собом за око четири хиљаде жртава, а које наводно одражавају број стрељаних. То само појачава ефекат ауторове опаске.)

          Као што „Историјски пројекат Сребреница“ већ годинама наглашава, и Мартинс Бранко истиче једну битну чињеницу, а то је хетерогеност узрока смрти, па их таксативно овако набраја: „Узроци смрти насталих током и наком војних операција су разнолики: борбена дејства између две војске које су се сучелиле; борбе између војника ВРС и милитаната у бегству којима су се придружили цивили; међусобне борбе између припадника АБиХ; и погубљења ратних заробљеника.“

          Што се тиче „начина како је настала магична цифра од 8,000 несталих, по првобитној процени Међународног Црвеног крста, што се у једном тренутку претворило у недодирљиву истину,“ аутор каже да је то постало „чињеница коју је забрањено порицати још пре него што је била утврђена.“ Па наставља: „Тешко ономе ко би се усудио да доведе у питање ту неспорну истину. Он ће одмах бити изопштен и оптужен за порицање геноцида. Чињеница да се 3,000 лица који су били проглашени за нестале нашло на списку бирача на изборима одржаним у септембру 1996. нимало није утицала на стално понављање приче о 8,000 мртвих. Медији никада нису показали довољно радозналости да истраже ову и друге очигледне несувислости. Било је лакше бесомучно понављати теорију о геноциду, коју су заступала главна средства  масовног информисања. Али без обзира на упорно понављање те ‘истине’, вреди подсетити се да се између медијске пароле (sound bite) и историјске чињенице налази велико растојање.“

          „Колико је заробљеника било стрељано, а колико је погинуло у борбеним дејствима?“, генерал Мартинс Бранко овде реторички поставља једно од најважнијих питања. „Далеко смо од тога да би имали одговоре, и рекао бих да ћемо до њих доћи врло тешко. Много је лакше – и једноставније – причати о геноциду.“

          Португалски официр ипак нагађа о томе колико би могао да износи број жртава ратног злочина у Сребреници у јулу 1995:

          „Погубљење од стране ВРС знатног броја мушкараца муслимана – добро обавештени извори се позивају на 2,000 – међу којима су већина били војници, у Сребреници и околини енклаве, несумњиво представља ратни злочин.“

          Цифра коју помиње Мартинс Бранко врло је знаковита из више разлога. Пре свега, зато што исту цифру погубљених – 2,000 – наводи и један други не мање компетентан извор, Џон Шиндлер, амерички обавештајац у Сарајеву управо у  периоду сребреничких дешавања. Шиндлерова процена са сарајевске осматрачнице, која се тачно поклапа са Мартинс Бранковом са загребачке – а обе су потпуно у складу са расположивим форензичким налазима – изнета је у документарном филму Оле Флијума, „Сребреница: издани град.“[2] При том, треба имати у виду да у замршеним ситуацијама као што је ова синтезе обавештајних података који потичу из разних извора најчешће пружају неупоредиво поузданију укупну слику од извештаја изолованих појединаца, чији је увид обично ограничен, и који неретко нису ни потпуно објективни.

          Најзад, цифра коју солидарно сугеришу Мартинс Бранко и Шиндлер, а која на основу увида у материјалне доказе уопште није спорна, интересантна је из још једног разлога. Наиме, на маргинама обавештајних заједница већ подуже време упорно круже гласине о постојању једног документа – мистериозног писма које је Алија Изетбеговић у пролеће 1995, непосредно пре сребреничке операције, наводно упутио Насеру Орићу – где се потврђује да је још увек на снази  понуда иностране интервенције, под условом да се упадом ВРС у Сребреницу инсценира масовни покољ. Кључни податак у том писму јесте то да би, према том наводном документу, цифра жртава, која би била адекватна као окидач за укључење заинтересованог страног фактора, такође износила већ више пута помињаних – 2,000.   

„Међутим,“ наставља аутор, Мартинс Бранко, „то није био геноцидни чин, као што се тврди на многим местима, пре свега у Трибуналу у Хагу, и као аргуменат користи се у сврху политичког препуцавања.“ Па као цивилизована особа додаје: „Узимање правде у сопствене руке, нешто што је културолошки својствено не само Србима већ и осталим заједницама у бившој Југославији, не оправдава нити умањује тежину почињеног дела. То је без сумње прекршај Женевских конвенција.“

          Али након безбедног повлачења у пензију, португалски генерал је одлучан у томе да се ствари морају називати њиховим правим именом:

          „Ужасни ратни злочини морају бити кажњени. Међутим, та кривична дела нити се могу нити би их требало бркати са – геноцидом. Када се бркају ратни злочини – као што је убијање стотина мушкараца војничког узраста – са геноцидом, где мора да буде утврђено постојање намере да се систематски истребе припадници неке етничке заједнице, то је знак врло неозбиљног понашања. То посебно долази до изражаја ако се има у виду да је извршилац ставио на располагање средства за превоз седамнаест хиљада измештених лица, што представља око 50 одсто од укупног измештеног становништва.“

          Затим, Мартинс Бранко скреће пажњу на још једну приметну и нимало безначајну „несувислост“ сребреничке приче, а то је да је „Трибунал осудио једва једног починиоца“ (у фусноти појашњава да је реч о Дражену Ердемовићу, сведоку-сараднику награђеном смешно ниском трогодишњом казном, а после тога бројним апанажама и бенефицијама за своје механички понављано и више него спорно сведочење).[3] Португалски аутор истиче да „нико од осталих осуђеника није био изведен пред суд или кажњен за погубљење ратних заробљеника, него по ‘командној одговорности’ или за учешће у Удруженом злочиначком подухвату (Joint Criminal Enterprise), што је доктрина којом се Трибунал служи а чија је примена у контексту сукоба врло контроверзна. Како је могуће утврдити да се догодио геноцид ако  већ двадесет година Трибунал није способан да установи колико је жртава убијено, који је узрок смрти и ко их је убио?“

          Све су то логична питања, многи би се са тиме сложили. Да пензионисање заиста врши чудесан утицај на буђење критичке савести доказ је и Мартинс Бранкова подједнако тачна констатација да је „Трибунал заборавио да суди за злочине на подручју Сребренице  почињене између 1992. и 1995. године над Србима, услед којих је било побијено близу две хиљаде особа (мушкараца, жена, деце и старијих лица), у неким случајевима после разних мучења и дивљаштава. То је највећим делом брижљиво документовано, а џелати су познати (...) Као што је Ричард Холбрук признао у својој књизи, 'Трибунал се показао као драгоцено оруђе наше политике, што нам је и користило...’“[4] Да, управо тако.

          У наставку, када је већ реч о геноциду, Мартинс Бранко без устручавања истиче јарки контраст између ситуације у Сребреници у јулу 1995. и већ следећег месеца у Крајини, под нападом хрватских оружаних снага:

          „Догађаји у Сребреници се не могу нити би се смели бркати са оним што се месец дана касније догодило у Крајини, где је хрватска војска извела операцију систематског убијања српског становништва које није побегло или му није пошло за руком да се склони, и то не штедећи никога. Мушкарци, жене, деца, остарели, сви без разлике били су предмет истих свирепости, и још горих ствари. Та операција је била подробно испланирана и опсежно је документована, а позната су такође и наређења за њено извођење која је Туђман издао својим генералима, на састанку одржаном 31. јула 1995. на Брионима, пред операцију Олуја. Догађаје у Крајини Трибунал никада није разматрао као геноцид. У односу на те догађаје, западни медији су се држали на обазривом растојању, а њихова ћутња је била саучесничка и заглушујућа.“

          У закључку, Мартинс Бранко нема дилеме око тога да догађаји у Сребреници представљају перфидан плод дуготрајног планирања и садејства заинтересованих актера. У прилог томе наводи податке из књиге Ибрана Мустафића „Планирани хаос,“ исказе локалног политичара Златка Дукића, и изјаве начелника полиције у енклави Сребреница током сукоба, Хакије Мехољића. Аутор се посебно зауставља на знаковитом сведочанству тадашњег начелника генералштаба АБиХ, Сефера Халиловића, о томе да је Изетбеговић био донео одлуку да се „отараси“ Сребренице врло рано у игри, „али уз извлачење највеће могуће политичке користи.“

          Узгред, када је реч о исказима Мехољића и Халиловића на ову тему, и доказима да је догађај био планиран дуго унапред, вреди напоменути да је Мехољићево чувено сведочанство о Изетбеговићевој понуди да се дозволи покољ Сребреничана заузврат за страну интервенцију, а Сребреница затим да се размени са Србима за Вогошћу, смештено у временски период јесени 1993. када се у Сарајеву одржавао Бошњачки конгрес. Међутим, у својој књизи „Лукава стратегија“[5] Сефер Халиловић износи врло интересантан и до сада углавном незапажен податак да је концепт инсценирања масакра у Сребреници, зарад сакупљања политичких дивиденди, у глави Алије Изетбеговића и бошњачког руководства вероватно постојао још одраније. Додуше, у време када је Халиловићева књига била објављена он се већ био политички разишао са Изетбеговићем и зато би његове тврдње требало узети са дозом резерве, али Халиловић ипак износи да му је још у пролеће 1993. Изетбеговић помињао понуду којом је неколико месеци касније, крајем те године, шокирао Мехољића и остале чланове сребреничке делегације.

          Мемоарска саопштења генерала Карлоса Мартинс Бранка у вези са Сребреницом представљају још једну драгоцену коцкицу којом се употпуњује наш увид у тај догађај. То нису само забелешке о сазнањима једног стратешки распоређеног страног посматрача, већ много више од тога. Уједно, преко њега, то је и исповест структура које аутор персонификује, чиме се у великој мери одговара на важна питања о томе „шта су знали и када су сазнали“. Јасан подтекст Мартинс Бранкових мемоара је то да су и аутор и њему надређене и подређене структуре догађаје пратили у реалном времену, да су истовремено са дешавањима углавном били тачно обавештени шта ко ради и коме, и да на дубљим аналитичким нивоима они немају никаквих илузија, а дилеме још мање, о правом карактеру и позадини сребреничких догађаја, нити о цинично политичким циљевима којима су послужили.

           

---

[1] A Guerra nos Balcãs, jihadismo, geopolítica e desinformação /Рат на Балкану, џихадизам, геополитика и дезинформација/  Edições Colibri 2016.

[2] „Сребреница: издани град“, 50:50 до 51:10 минута, https://www.youtube.com/watch?v=MnALEecbZ-k

[3] Ердемовићеве лажи је разоткрио бугарски публициста Жерминал Чивиков у запаженој студији Крунски сведок, Албатрос Плус, Београд 2009. https://www.scribd.com/document/34421632/%D0%A1%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%9A%D1%80%D1%83%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BA-%D0%96%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D0%BB-%D0%A7%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%B2

[4] Holbrooke, Richard. To End a War, стр. 190.

[5] Халиловић, Сефер: Лукава стратегија, Сарајево 1997, стр. 130-132.

РАТ НА БАЛКАНУ – МЕМОАРИ ЈЕДНОГ ПОРТУГАЛСКОГ ОФИЦИРА (1)

          Генерал Карлос Мартинс Бранко (Carlos Martins Branco) је једна од најинтересантнијих (а донедавно уједно и најнедоступнијих) личности у сребреничкој контроверзи. Са своје загребачке осматрачнице, као високи функционер Унпрофора, на положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и Босну и Херцеговину (1994-1996), португалски генералштабни официр (тада пуковник, касније пензионисан као генерал) Мартинс Бранко имао је непосредан увид у сва важна дешавања на територији бивше Југославије где су се, деведесетих година прошлога века, одвијали сукоби. Преко његовог стола пролазили су извештаји са терена  најповерљивије природе. Упућен у документа из прве руке и на основу дискретних разговора са колегама из других обавештајних структура, Мартинс Бранко је био идеално позициониран да сазна чињенице које су званичници често прикривали, а медији уопште нису преносили.

          Латински емотивно, одбијајући да ћути када је у другој половини деведесетих почео да бива обликован данас добро познати „геноцидни наратив,“ Мартинс Бранко је већ 1998. године објавио текст под провокативним насловом „Да ли је Сребреница превара? Исказ очевица – бившег посматрача Уједињених нација у Босни.“[1] Већ у том раном тексту, Мартинс Бранко поставља низ критичких питања у вези са догађајима на подручју Сребренице у јулу 1995. године:

          „Моја политичка анализа може бити прихваћена или одбачена,“ написао је том приликом, „али треба обратити пажњу на околности под којима је дошло до пада Сребренице, на то ко су жртве чији су посмртни остаци до сада пронађени, и зашто сам убеђен да је циљ Срба био да заузму Сребреницу и да босанске муслимане наведу на бегство, али без икакве намере да их покољу. Поређење Сребренице са Крајином, као и реакција западне ‘слободне штампе’ на те догађаје, такође нам много тога говори.“

          Непосредно после овог скептичког написа о карактеру спорних дешавања у Сребреници, Мартинс Бранко је буквално нестао са хоризонта. Не физички, наравно. Неколико година је боравио у Фиренци, на Европском универзитетском институту, припремајући докторску дисертацију. Затим је 2007. до 2008. године од своје државе био додељен НАТО снагама у Афганистану, у својству порт-парола главнокомандујућег. Од 2008. донедавно, када је пензионисан, генерал Мартинс Бранко је служио као заменик директора Института за националну одбрану португалске армије.

          Ове импресивне референце, чему можемо додати још и положај шефа Одељења за обавештајне послове Еурофора за Босну, Албанију и Косово између 1996. и 1999, говоре о томе да се ради о елитном и високо школованом официру са изванредним обавештајним способностима и моћима запажања.

          Заинтригирани Мартинс Бранковом нестандардном анализом сребреничких догађаја, непосредно после формирања „Историјског пројекта Сребреница“ покушали смо да ступимо у додир са њиме не би ли са нама поделио своја изузетна сазнања и увиде. Наши напори су били узалудни и вишегодишња преписка са генералом сводила се углавном на размену необавезујућих учтивости. Исте среће су били и неки хашки тимови одбране који су покушали да га ангажују као сведока. Међутим, пре кратког времена генерал Мартинс Бранко нам се сам обратио са неколико питања у вези са Сребреницом и том приликом нам је споменуо  да је недавно, у новембру 2016. године, у Португалији објавио своје мемоарске белешке из периода службовања на Балкану под називом „A Guerra nos Balcãs, jihadismo, geopolítica e desinformação“ /Рат на Балкану, џихадизам, геополитика и дезинформација/ у издању Edições Colibri из Лисабона.

          Као што се и до сада често дешавало са разним чиновницима високог ранга, отвореност у изношењу чињеница и интимних убеђења и овом приликом морала је да сачека – пензионисање. У случају генерала Карлоса Бранка, вредело је чекати. У његовим фасцинантним мемоарима са балканског ратишта, између осталог, излажу се компетентна сазнања португалског официра у саставу снага УН и у вези са немилосрдним прогоном, пропраћеним масовним убијањем, српског становништва из Крајине од стране Хрватске, уз помоћ НАТО пакта за који је писац тада радио. Догађаји у јулу 1995. на подручју Сребренице односе се на само један део његових сећања. На ауторове опсервације везано за прву тему вратићемо се накнадно. За сада, сконцентрисаћемо се на његове увиде везано за Сребреницу и виђење позадине и последица тих догађаја.

          Већ у самом уводу дела мемоара посвећеног Сребреници, Мартинс Бранко доводи у питање сувислост тезе о геноциду:

          „Генерал Ратко Младић је ставио до знања да је оставио отворен коридор за повлачење према Тузли. По договору са Младићем, око 6.000 особа је искористило ту могућност. У узвештају холандског министарства иностраних послова напомиње се да је према изворима Уједињених нација у Тузлу до 4. августа пристигло 35.632 прогнаника, од којих су између 800 и 1.000 били припадници оружаних снага БиХ. Од тог укупног броја, 17.500 било је пребачено аутобусима.“ (Стр. 195)

          Португалски генерал затим наставља:

          „Сребреница је била приказана – а и даље јесте – као масакр, са предумишљајем, невиних цивила Муслимана. Као геноцид! Али да ли је стварно било тако?! Пажљивије и упућеније размишљање о тим догађајима подстиче ме на сумњу у односу на такву тезу.“ (Стр. 196)

          Мартинс Бранко, пре свега, поставља нека неопходна и сувисла питања, и то чисто у својству професионалног војника:

          „Постоје разне процене о односу снага током битке за Сребреницу. Са српске стране, могло је учествовати највише до 3.000 бораца. Број борбених возила је теже утврдити, али се процењује да их није могло бити преко 20, као што је наведено на почетку овог поглавља. Извештаји са терена показују да више од шест таквих возила никада није било у покрету истовремено. Мада не располажемо поузданим подацима о стању на муслиманској страни, сасвим је вероватно да се ради о снагама које су бројале најмање 4.000 наоружаних људи, када се саберу војници АРБиХ и припадници паравојних милиција. По неким изворима, било их је и до 6.000. Али за сврху ове анализе узећемо цифру од 4.000 као веродостојну.“ (Стр. 196)

          Било би интересантно видети коментар генерала Винка Пандуревића на ове процене односа снага и даљња разматрања колеге Мартинс Бранка. Генерал затим наставља:

          „Топографија сребреничког краја, као уосталом и Источне Босне у целини, врло је брдовита. Врлети, густо пошумљени предели и дубоке јаруге отежавају кретање борбених возила и олакшавају пешадијска дејства. Бројчани однос снага на једној и на другој страни, када се разматра у односу на својства терена, који без сваке сумње иде наруку браниоцима, сугерише да су снаге АРБиХ имале на располагању више него довољно људства да се бране. Међутим, нису тако поступиле. Узимајући у обзир однос нападача према браниоцима, о чему смо учили на војној академији, да би напад имао изгледа на успех број нападача би морао да буде најмање три пута већи од броја браниоца. У овом случају, тај однос је био више него повољан за браниоце (4.000 браниоца према 3.000 нападача). Поред тога, браниоци су имали и предност познавања терена.“ (Стр. 196)

          Генерал затим поставља једно од кључних сребреничких питања:

          „Пошто је војничка предност била на страни одбране, зашто АРБиХ није пружила никакав организовани отпор српским снагама? Зашто команда 28. дивизије АРБиХ, наизглед поступајући супротно својим интересима, није успоставила систем одбране, као што је знала да чини под другим околностим, конкретно за време кризе у априлу 1993? Зашто муслиманске снаге у енклави нису прстом мрднуле да поврате у своје руке своје тешко наоружање, под контролом Уједињених нација, које се  налазило у једном локалном депоу? Да ли је то било само превид?“ (Стр. 197)

          Као додатак овим одличним питањима, познато је да је команда холандског батаљона већ 6. јула обавестила команду 28. дивизије да може покупити своје ускладиштено тешко наоружање, уколико жели. То стоји у „Дебрифингу“ холандског батаљона, објављеном у октобру 1995. Међутим, муслиманске снаге у Сребреници су једноставно проигнорисале ову дозволу, што производи утисак да, из политичких или неких других разлога, нису имале намеру да се војнички супротставе српском нападу.

          Мартинс Бранко наставља:

          „После 20 година, још нема задовољавајућих одговора на питања која нам се чине кључним уколико желимо да разумемо шта се тачно догодило. Пасивност и одсуство војничке реакције муслиманских снага у енклави сушта је супротност од офанзивног понашања током претходне две године, што се манифестовало у систематским покољима српских цивила по селима која окружују Сребреницу.“ (Стр. 197)

          Генерал затим износи један интригантан податак који је и нама до сада био непознат:

          „Рамиз Бећировић (командант 28.дивизије у одсуству Насера Орића – наша примедба) испрва је издао наређење да се покупи тешко наоружање, али га је затим повукао са објашњењем да је добио наређење да то не чини. Ко му је издао такво наређење и зашто? Нека буде забележено да је 6. јула изјутра, када је отпочео српски напад, командант холандског батаљона, на своју одговорност, обавестио руководство АРБиХ да су Срби прекорачили ‘границе’ енклаве и да УН неће стављати никакве препреке уколико жели да поврати тешко наоружање које се налазило у локалном складишту.“ (Стр. 197)

          Мартинс Бранко затим, у вези са енигматичним нестанком воље да се пружи отпор, истиче и то да је Насер Орић, „харизматични вођа који би по свој прилици другачије поступио,“ био повучен из енклаве у априлу 1995. и никада се више није вратио у Сребреницу, па пита:

          „Да ли је његов повратак спречио Други корпус Армије БиХ, у чијем саставу се налазила 28.дивизија? Из каквих се разлога тако нешто могло догодити? До данас нисмо добили никакав убедљив одговор на ова питања.“ (Стр. 198)

          „С друге стране,“ португалски официр наставља своју потанку анализу сумњивог следа догађаја, „званичници локалне СДА, Странке демократске акције која је била на власти у Сарајеву, не само да су из чудних разлога одбили да помогну снагама УН у евакуацији Сребренице, што ће рећи сопственог становништва и избеглица из суседних села које су се склониле у граду, већ су их спречавали и да беже у правцу Поточара. (Ово је потпуно нови податак – наша примедба.) Уместо тога, командиру чете Б (холандског батаљона – наша примедба) поднели су дугачак списак захтева, чије испуњавање је било наведено као услов за сарадњу. Природа тих захтева је указивала на постојање брижљиво и унапред разрађеног плана, који се, међутим, није уклапао у стање које смо у том тренутку преживљавали. Начелнику општине тада су само две ствари биле битне: прво, захтев Војним посматрачима 10. јула да издају саопштење спољашњем свету да су српске снаге користиле хемијско оружје, иако то није било истина; и, затим, да средства масовног обавештавања јавно оптуже за ширење лажних вести да муслиманске снаге пружају оружани отпор, захтевајући од УН да то званично демантује. По њему, војници АРБиХ нити су користили нити ће користити ватрена средства тешког наоружања. Истовремено, жалио се на недостатак намирница и на хуманитарну ситуацију. Почели су се назирати обриси једног званичног наратива са упориштем у двема порукама: одсуство војничког отпора и недостатак животних намирница.“ (Стр. 198)

          Како би се на енглеском рекло, овај елитни НАТО официр са изванредним талентима запажања и критичког анализирања, својственим професионалном обавештајцу – smelled a rat, и то већ на самом почетку игре. Он то баш тако не каже, али стиче се утисак да су се ова питања и недоумице у вези са аутентичношћу званичне верзије сребреничке приче већ тада, in real time, ројили у његовој глави, док су се извештаји са терена гомилали на његовом писаћем столу у Загребу.

          Мартинс Бранко затим покреће још једно логично питање – или тачније, указује на несувислост – званичне верзије догађаја:

          „Знак питања би се морао поставити такође и на потпуни изостанак сваке војне реакције са стране Другог корпуса АРБиХ, у чију зону одговорности спада подручје североисточне Босне које је обухватало локалитете Тузла (где му се налазио и штаб), Добој, Бијељина, Сребреница, Жепа и Зворник. Обавештајни органи АРБиХ, који су непрестано пратили комуникације на српској страни, били су савршено упућени у то да се припремало офанзивно дејство. Упркос томе што му је намера Срба да нападну Сребреницу била позната, Други корпус Армије БиХ није уложио ни најмањи напор да ослаби притисак ВРС на енклаву. Било је познато да је Дрински корпус, јединица босанских Срба у чијој се зони одговорности налазила Сребреница, био исцрпљен и да је напад на Сребреницу био могућ једино уз коришћење снага повучених са других подручја, где би се услед тога, сасвим природно, појавиле рањиве тачке. Зашто Други корпус није предузео напад дужином линије додира са Дринским корпусом, не само да би се на тај начин растеретио притисак на Сребреницу, него и да се искористи привремена рањивост ВРС да би се освојила територија у зонама које су услед ових премештања остале незаштићене? Након што је протекло двадесет година, још увек нема одговора ни на ово више него сувисло и оправдано питање.“ (Стр. 198-199)

          Ово су најважнији разлози, у односу на оквирне околности званично усвојеног сребреничког наратива, који једног професионалног војника  наводе на озбиљну сумњу. Мемоарска разматрања Мартинс Бранка у својству професионалног обавештајца, која ћемо изложити у наредном делу овог приказа, то ће учинити још темељније – и убедљивије.

         

---

[1] http://www.globalresearch.ca/was-srebrenica-a-hoax-eye-witness-account-of-a-former-united-nations-military-observer-in-bosnia/731