ЗБИЉА: Република Српска - и даље на нишану

РЕПУБЛИКА СРПСКА – И ДАЉЕ НА НИШАНУ

Аутор: Стефан Каргановић

Прилог за нови број листа „Збиља,“ уредник Момир Лазић

          Опуштање због одржаног референдума, велике изборне победе (условно речено) националног политичког блока и очигледног безнађа (ако не и скорог распада петоколонашке творевине, „Савеза за промене“) не само да није оправдано, већ би било заправо – опасно.  Тешкоће на које противничка страна наилази, у настојању да постигне своје основне циљеве – увлачење централизоване Босне и  Херцеговине у структуре НАТО и ЕУ, уништење Републике Српске као елемента који је инхерентно неуклопив у реализацију тих планова, и свргавање и сурово кажњавање одметнутог бившег сарадника Милорада Додика, за пример другима који би да пођу сличним путем у све мултиполарнијем свету – не значи да се од тих циљева одустаје. То једино значи да ће се потражити друга и делотворнија средства за њихово остварење.

          Да се потсетимо на неке основне елементе РС проблематике у овом тренутку.

          НАТО и ЕУ као основ за централизацију. „Централизација“ је, наравно, учтив израз за уништење Републике Српске, или њено свођење на празну љуштуру, зато што су то два концепта између којих по дефиницији не постоји могућност „мирне коегзистенције.“ У јавним иступањима страних званичника и њихових домаћих пиона, главни изговор за централизацију су мистериозни, никада до краја дефинисани, „интегративни процеси“ у вези са којима народ ни у једном од два ентитета ништа не зна, нити га ико ишта пита. Али, подразумева се да се суштина тих процеса, уздигнутих на ниво неупитне политичке аксиоме, своди на испуњавање бриселских захтева за унутрашње преуређење БиХ да би као целовита држава могла бити примљена у ова два система Западне алијансе, НАТО и ЕУ.

          Као што је један од главних америчких преговарача у Дејтону, Ричард Холбрук, накнадно обзнанио, ентитетска аутономија – што је питање од животне важности за Републику Српску – била је само трик да би се српска страна стимулисала да уђе у преговарачки процес. Међутим, прави коначни циљ је од самога почетка био нешто друго: обнављање Босне и Херцеговине као унитарне државе, с тиме да ће све најважније управне надлежности бити концентрисане у Сарајеву.

          То је, наравно, аранжман који одговара муслиманској страни, хрватској само условно и делимично, а српској не одговара уопште. Упоредо са погоршањем односа између Запада и Русије, апсорпција Републике Српске у оквире државе централизоване у Сарајеву, под надзором Запада и доминацијом муслимана, постало је кључно питање у западној политичкој агенди. Разлози за то су недвосмислено  практичне, геополитичке природе. У случају да избије сукоб са Русијом или да напетости достигну опасан ниво, чак и да не уследи рат већих размера, као Хитлер 1941. тако ни Запад данас не може да толерише високо аутономну проруску српску државу у дубокој  позадини његових антируских операција.             

            Логика притиска за централизацију (то је шифрован језик, тиме се заправо мисли на политичку деградацију Републике Српске) чини неприхватљивим не само тај процес, као такав, него и оба његова званична изговора, НАТО у ЕУ. Логика одбране Републике Српске обавезује председника Додика не само у својој реторици, него и у политичкој пракси, да у име Републике Српске овај пројекат јавно и у пакету одбаци са свим саставним деловима:  централизацију, НАТО и Европску Унију.

           Пренос надлежности у Сарајево. Ерозија уставних надлежности Републике Српске, њих преко осамдесет, ишла је непрекидним ритмом и изразито је узела маха у време мандата председника Драгана Чавића. Процес је по први пут заустављен 2006. године, када је тадашњи премијер Милорад Додик одбио сагласност за утапање полиције РС у централне полицијске установе у Сарајеву. Пренос надлежности пре тога вршили су политичари из Српске који су били уцењени или нису имали храбрости да пруже отпор Западним притисцима. Док Западни политичари инсистирају на наводном „духу Дејтона“ – сугеришући да је централизована држава имплицитно зацртана у Уставу БиХ, заправо у анексу 4 Дејтонског мировног споразума – на бескрајно нервирање западних саговорника, председник Додик и Република Српска стоје чврсто на становишту да је строго тумачење „слова Дејтона,“ односно руковођење текстом који се у Уставу налази, једини правилан приступ.

          Један од увелико усложњавајућих чинилаца је присвајање од стране Високог представника за БиХ, међународног чиновника кога поставља Запад, такозваних „Бонских овлашћења,“ што се односи на наводну моћ да проглашава законе, отпушта непоћудне државне функционере, макар и демократски изабране, и да некооперативним политичарима забрањује јавни рад. Делатност Високог представника је без изузетка увек у функцији наметања Западне политичке воље у Босни и Херцеговини.  

           Тренутни Високи представник, Валентин Инцко, је претио, али никада се није дрзнуо да употреби, своја врло упитна „Бонска овлашћења.“ Док јавно захтева свргнуће председника Додика, Инцко до сада није скупио довољно храбрости да тестира своју моћ да то спроведе у дело. Јасно је да је канцеларија Високог представника (или OHR) на заласку свога ауторитета и вероватно близу укидања, и то много пре него што би се нешто слично могло догодити Републици Српској. Углед и ауторитет ове инстанце озбиљно су подривени упорним супротстављањем председника Додика и Републике Српске скоро свим њеним покушајима. То је чињеница која несумњиво представља плус и јача позиције Републике Српске.

          Односи са Русијом. У оквиру процеса који је по свим мерилима природан, када се узму у обзир осећања Срба где год се налазили, у својим спољним односима Република Српска је за мандата Милорада Додика постојано гравитирала ка Русији. Томе је уследила релативно висока стопа руских инвестиција али – и то је много битније – и опипљива политичка подршка Руске Федерације у свим међународним установама где је Република Српска имала да бије своје битке. Допринос Русије опстанку РС је немерљив.

          Сребреница. Једно од политички најшкакљивијих питања које се односи на перцепцију Републике Српске у свету – и уједно кључна ставка у општој офанзиви која има за циљ њено делегитимисање и коначно укидање – је Сребреница. Ради се о прљавој пропагандној подметачини у закључној фази рата, да је Република Српска имала удела у наводном геноцидном убијању 8,000 муслиманских ратних заробљеника недалеко од Сребренице у јулу 1995. Временом, Сребреница је уздигнута са нивоа локалне подвале на ниво моралног питања од светског значаја и наводне илустрације немоћи Запада да, у критичном тренутку, притекне у помоћ и заштити угрожене популације. Пред крај деведесетих година, Сребреница је еволуирала у изговор за доктрину „право на заштиту“ (или R2P), што Западним силама тобож даје право да по свом нахођењу интервенишу у послове суверених држава због начина како оне воде своју унутрашњу политику. Нова доктрина, надахнута Сребреницом, дебитовала је на Косову 1999, да би затим била примењена у Ираку, Либији и Сирији. Са рефреном да неког „локалног диктатора“ који је, узгред, и непокоран диктатима Запада, треба дисциплиновати зато што „убија сопствени народ,“ те „хуманитарне“ интервенције, према компетентним проценама, до сада су у целом свету коштале око два милиона људских живота, далеко више од наводних 8,000 сребреничких жртава. И – да иронија буде потпуна – ове масивне жртве хуманитарне бриге Запада такође су највећим делом били муслимани.

          Србија, а по начелу спојених судова и Република Српска, налазили су се близу осуде за учешће у геноциду у Сребреници по британској резолуцији поднетој Савету безбедности 2015. године. Резолуција је била одбачена само зато што је Руска Федерација на њу ставила вето, и то је још једна јасна добит од блиских односа које председник Додик негује са том земљом.

          Покушај обојене револуције. Као беспоговоран знак да Запад више није склон да трпи Додикову независну политику и пријатељство са Русијом, западни агенти су против Републике Српске пред изборе 2014. године покренули стандардну „обојену револуцију,“ у складу са класичним обрасцом за операције такве врсте. Ангажована је локална агентура, формиран је политички фронт, „Савез за промене,“ и обучени оперативци су били снабдевени огромним количинама материјалне и логистичке подршке.

          Покушај је, ипак, бедно пропао и мада је председник Додик једва однео победу са око 8,000 гласова, добро финансирана и моћно оркестрирана кампања за његово свргнуће том приликом није постигла ниједан од својих кључних циљева. Међутим, послужила је као упозорење да су Република и председник на нишану Запада, као што сличне недавне провокације у Србији против Вучића носе сличну поруку. Вучић је повукао неколико млаких потеза који сугеришу жељу за зближавањем са Русијом и знаци се умножавају да се и њему припрема сличан третман.

          Задњи избори у Републици Српској пре неколико месеци мора да су неизмерно разочарали Додикове недобронамерне западне „партнере“. Његова коалиција је однела убедљиву победу и, судећи по чисто демократским мерилима, стабилност његове управе требало би да је тиме обезбеђена.

          Али, наравно, у коначници не пресуђују демократска мерила него махинације реалне политике. Западни политички оперативци су извели правилан закључак да подизање петоколонашког уличног покрета за свргавање бањалучке владе, бар у блиској будућности, неће донети жељене резултате. Уместо тога, на видику је примена методологије економског притиска и финансијског дављења, спојено са дестабилизујућим активирањем, у погодном тренутку, џихадистичких елемената који бујају по Босни, и на крају коришћењем можда најјаче од свих карата које им стоје на располагању – заврбованих и корумпираних елемената унутар владе и државних институција како би се систем подрио изнутра и председник Додик најзад био политички елиминисан.   

           Привид релативног спокоја на страну, геополитички тренутак је крајње опасан по Републику Српску. Западна алијанса је решена да устоличи кооперативне, послушне режиме свуда – према Черчиловим чувеним речима – по „меком трбушњаку“ Европе, Балкану. Геополитика никада није била наклоњена земљама које су распоређене на овим просторима, а то посебно није сада. Нити ће Западни хегемони са наклоношћу посматрати њихове тежње да очувају независност и учврсте свој културни идентитет.

          Уколико се руководство Републике Српске напокон не буде посветило систематском стратешком размишљању и разрађивању широког спектра средстава за пружање асиметричног отпора надмоћном противнику, упркос несумњивим местимичним успесима изгледи неће бити ружичасти. У вртлогу светских догађаја који су на обзорју, за Републику Српску најгора времена можда и нису неповратно прошла. У сваком случају, предстоји још једна вратоломна вожња и требаће добри амортизери.

Излагање припремљено за промоцију новог броја листа „Збиља“ у Новом Саду, 20. фебруара 2017:

Поштовани господине Лазићу и поштовани пријатељи Републике Српске,

          Из многих разлога, овај број „Збиље“ посвећен је Републици Српској, не само из подразумевајућег пијетета већ подједнако и због велике и оправдане забринутости за њену будућност. Нажалост, у овом делу света – или да се правилније изразим, на овом културолошком подручју – благовремено и реално процењивање стварности није уобичајено. А о благовременом планирању за могуће будуће сценарије и исходе, о томе боље да не говоримо. Тај концепт је овде готово непознат. На Западу, аналитиком се непрекидно баве стручне установе формиране са том посебном наменом. Овде, политика се води ad hoc, без темељне припреме и често у складу са личним темпераментом и према тренутном расположењу руководиоца који је артикулише.

          Последице су очигледне и крајње неповољне. Противничка страна најчешће се појављује изванредно припремљена и увежбана, чак и када тврди нешто што је у потпуној супротности са чињеницама или од вас захтева нешто што је очигледно неморално и неправедно. Упоредо са тиме, ваша страна непрестано импровизује и успехом сматра не постизање неког суштинског политичког добитка, него само смањење претрпљене штете. Ненавикнути на победе, ви сте пресрећни ако вам је пошло за руком да умањите димензије пораза.

          Такав начин вођења политике је погубан. Проста математика нам говори да политичка формула која има за последицу непрестано губљење терена и жртвовање егзистенцијалних позиција неминовно води у пропаст. Да смо у средњем веку, када су се још поштовала нека витешка правила игре, та пропаст би вероватно била ублажена самоограничавајућим обзирима непријатељске стране. Међутим, данас, када је политичка пракса попримила потпуно аморалнан облик да би то и Макијавелија шокирало, витешка правила су нестала из свести свих кључних актера и више не играју никакву улогу у њиховим одлукама и поступцима. Они иду не на онеспособљавање, него на потпуно уништење противника.

          То је амбијент у коме се Република Српска и њено руководство данас налазе. Од великих, глобалних вукова до локалних хијена, циљ је да се Република Српска уништи без трага. То је основна теза мога прилога у новом броју „Збиље“. Ни Западна алијанса ни њени локални пиони у окружењу, нити њена агентура која већ неколико година организовано и активно делује унутар политичког система Републике Српске и упорно га подрива, неће престати да оперишу на свим фронтовима да би постигли тај циљ. У том вишеслојном, мешовитом, или хибридном рату, преклапају се разни интереси али сви се своде на истоветан заједнички циљ: било као стожер српског народа у Босни и Херцеговини, било као потенцијално упориште руске политике на Балкану, за Републику Српску предвиђено је да нестане.

          Општи преглед методологије која се у ту сврху у овом тренутку користи наћи ћете у мом прилогу у овом броју „Збиље“. Желео бих да та разматрања допуним освртом на најновији и тренутно најактуелнији сегмент тог општег напада на Републику Српску, а то је захтев Сарајева за ревизију пресуде Међународног суда правде из 2007. године.

          Ако посматрамо са строго формалног становишта, тачно је да је, у правном смислу, мета овог потеза – Србија, а не Република Српска. Узгредни циљ ревизионог поступка јесте наношење максималне моралне и материјалне штете Србији, као држави која несумњиво игра улогу најближег савезника и покровитеља Републике Српске. Међутим, права и крајња мета и даље је – Република Српска. 

          Природа правног питања којим  се захтев за ревизију бави – утврђивање одговорности Србије за лажни геноцид у Сребреници – на то недвосмислено указује. Проглашавање Србије кривом за Сребреницу је важна компонента у кампањи да се Србија дискредитује и поништи као извор подршке и гарантор опстанка Републике Српске. Уколико би ревизија постигла успех, Сребреница ће бити проглашена за плод „заједничког злочиначког подухвата“ две српске државе. Од тог тренутка, обе би биле стављене у моралну дефанзиву. Биле би натеране да се правдају и објашњавају зашто би у овом облику и даље требало да наставе да постоје, уместо да све расположиве ресурсе уложе у учвршћивање и поправљање својих геополитичких позиција.

          Вама су познате контроверзе које прате подношење овог захтева за ревизију. Да преовлађују редовне правне околности, многобројне процесне мањкавости у овом предмету биле би довољне да онемогуће пријем, а камо ли разматрање од стране Међународног суда правде, захтева за ревизију. Међутим, из богатог искуства са Хашким трибуналом знамо да ослањање на формалне принципе у оваквим ситуацијама није поуздан путоказ како ће се ствар завршити. Поред „дубоких држава“ које неформално делују као стварни центри моћи у појединим земљама, постоји и наднационална, глобална „дубока држава,“ са довољним средствима да контролише рад свих кључних међународних установа, укључујући Међународни суд правде, подједнако као и Хашки трибунал. Зато би било не само наивно већ и крајње неодговорно потценити деструктивни потенцијал захтева за ревизију који се Сарајево спрема да за неколико дана поднесе у Хагу.

              Ревизија пресуде Међународног суда правде из 2007. године није правна радња него политички детонатор. Бошњачки члан Председништва Босне и Херцеговине не би смео ни да помисли на повлачење потеза са тако далекосежним последицама без одобрења спонзора из Западне алијансе. Уколико суд услед бројних процесних дефеката одмах не одбаци поднесак из Сарајева – што не очекујем да  ће се догодити – то ће бити јасан сигнал и потврда тезе да се коришћењем овог детонатора иде на радикално заоштравање стања у БиХ, и шире у региону.

          Отворено је питање колико је Република Српска спремна да се суочи са овим новим и потенцијално најозбиљнијим егзистенцијалним изазовом, на једини начин који има на располагању, а то је асиметрично. Досадашње искуство не оставља претеран простор за оптимизам. Узгред треба приметити и једну изузетно важну последицу која прати распламсавање ове кризе. Вешто и перфидно, дојучерашња пета колона у Републици Српској репозиционира се као „лојална патриотска опозиција,“ која ипак брине о националном интересу и буни се против једностраног покушаја Сарајева да се Србији наметне геноцидна кривица за Сребреницу, а да се већ објављена кривица Републике Српске и овом приликом и пред још једним судом – потврди.

          Пред председником Додиком је тежак политички избор какав став да заузме према изнуђеном патриотском глуматању дојучерашњих страних измећара и издајника. Примајући стране агенте, који су му до јуче радили о глави, натраг као равноправне сараднике у одбрани Републике Српске он би их незаслужено наградио и морално рехабилитовао за следећи ударац који му, у заједници са својим страним контролорима, несумњиво припремају.

          На свим нивоима видни су дезоријентисаност, импровизација и одсуство елементарне припремљености и планирања. Република Српска ће нажалост у предстојећем периоду скупо платити фриволност и несистематичност који су до сада претежно обележавали њену политику. 

Нека јој Бог буде упомоћ!    

Стефан Каргановић

Председник

Историјски пројекат Сребреница