РАТ НА БАЛКАНУ – МЕМОАРИ ЈЕДНОГ ПОРТУГАЛСКОГ ОФИЦИРА (1)

          Генерал Карлос Мартинс Бранко (Carlos Martins Branco) је једна од најинтересантнијих (а донедавно уједно и најнедоступнијих) личности у сребреничкој контроверзи. Са своје загребачке осматрачнице, као високи функционер Унпрофора, на положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и Босну и Херцеговину (1994-1996), португалски генералштабни официр (тада пуковник, касније пензионисан као генерал) Мартинс Бранко имао је непосредан увид у сва важна дешавања на територији бивше Југославије где су се, деведесетих година прошлога века, одвијали сукоби. Преко његовог стола пролазили су извештаји са терена  најповерљивије природе. Упућен у документа из прве руке и на основу дискретних разговора са колегама из других обавештајних структура, Мартинс Бранко је био идеално позициониран да сазна чињенице које су званичници често прикривали, а медији уопште нису преносили.

          Латински емотивно, одбијајући да ћути када је у другој половини деведесетих почео да бива обликован данас добро познати „геноцидни наратив,“ Мартинс Бранко је већ 1998. године објавио текст под провокативним насловом „Да ли је Сребреница превара? Исказ очевица – бившег посматрача Уједињених нација у Босни.“[1] Већ у том раном тексту, Мартинс Бранко поставља низ критичких питања у вези са догађајима на подручју Сребренице у јулу 1995. године:

          „Моја политичка анализа може бити прихваћена или одбачена,“ написао је том приликом, „али треба обратити пажњу на околности под којима је дошло до пада Сребренице, на то ко су жртве чији су посмртни остаци до сада пронађени, и зашто сам убеђен да је циљ Срба био да заузму Сребреницу и да босанске муслимане наведу на бегство, али без икакве намере да их покољу. Поређење Сребренице са Крајином, као и реакција западне ‘слободне штампе’ на те догађаје, такође нам много тога говори.“

          Непосредно после овог скептичког написа о карактеру спорних дешавања у Сребреници, Мартинс Бранко је буквално нестао са хоризонта. Не физички, наравно. Неколико година је боравио у Фиренци, на Европском универзитетском институту, припремајући докторску дисертацију. Затим је 2007. до 2008. године од своје државе био додељен НАТО снагама у Афганистану, у својству порт-парола главнокомандујућег. Од 2008. донедавно, када је пензионисан, генерал Мартинс Бранко је служио као заменик директора Института за националну одбрану португалске армије.

          Ове импресивне референце, чему можемо додати још и положај шефа Одељења за обавештајне послове Еурофора за Босну, Албанију и Косово између 1996. и 1999, говоре о томе да се ради о елитном и високо школованом официру са изванредним обавештајним способностима и моћима запажања.

          Заинтригирани Мартинс Бранковом нестандардном анализом сребреничких догађаја, непосредно после формирања „Историјског пројекта Сребреница“ покушали смо да ступимо у додир са њиме не би ли са нама поделио своја изузетна сазнања и увиде. Наши напори су били узалудни и вишегодишња преписка са генералом сводила се углавном на размену необавезујућих учтивости. Исте среће су били и неки хашки тимови одбране који су покушали да га ангажују као сведока. Међутим, пре кратког времена генерал Мартинс Бранко нам се сам обратио са неколико питања у вези са Сребреницом и том приликом нам је споменуо  да је недавно, у новембру 2016. године, у Португалији објавио своје мемоарске белешке из периода службовања на Балкану под називом „A Guerra nos Balcãs, jihadismo, geopolítica e desinformação“ /Рат на Балкану, џихадизам, геополитика и дезинформација/ у издању Edições Colibri из Лисабона.

          Као што се и до сада често дешавало са разним чиновницима високог ранга, отвореност у изношењу чињеница и интимних убеђења и овом приликом морала је да сачека – пензионисање. У случају генерала Карлоса Бранка, вредело је чекати. У његовим фасцинантним мемоарима са балканског ратишта, између осталог, излажу се компетентна сазнања португалског официра у саставу снага УН и у вези са немилосрдним прогоном, пропраћеним масовним убијањем, српског становништва из Крајине од стране Хрватске, уз помоћ НАТО пакта за који је писац тада радио. Догађаји у јулу 1995. на подручју Сребренице односе се на само један део његових сећања. На ауторове опсервације везано за прву тему вратићемо се накнадно. За сада, сконцентрисаћемо се на његове увиде везано за Сребреницу и виђење позадине и последица тих догађаја.

          Већ у самом уводу дела мемоара посвећеног Сребреници, Мартинс Бранко доводи у питање сувислост тезе о геноциду:

          „Генерал Ратко Младић је ставио до знања да је оставио отворен коридор за повлачење према Тузли. По договору са Младићем, око 6.000 особа је искористило ту могућност. У узвештају холандског министарства иностраних послова напомиње се да је према изворима Уједињених нација у Тузлу до 4. августа пристигло 35.632 прогнаника, од којих су између 800 и 1.000 били припадници оружаних снага БиХ. Од тог укупног броја, 17.500 било је пребачено аутобусима.“ (Стр. 195)

          Португалски генерал затим наставља:

          „Сребреница је била приказана – а и даље јесте – као масакр, са предумишљајем, невиних цивила Муслимана. Као геноцид! Али да ли је стварно било тако?! Пажљивије и упућеније размишљање о тим догађајима подстиче ме на сумњу у односу на такву тезу.“ (Стр. 196)

          Мартинс Бранко, пре свега, поставља нека неопходна и сувисла питања, и то чисто у својству професионалног војника:

          „Постоје разне процене о односу снага током битке за Сребреницу. Са српске стране, могло је учествовати највише до 3.000 бораца. Број борбених возила је теже утврдити, али се процењује да их није могло бити преко 20, као што је наведено на почетку овог поглавља. Извештаји са терена показују да више од шест таквих возила никада није било у покрету истовремено. Мада не располажемо поузданим подацима о стању на муслиманској страни, сасвим је вероватно да се ради о снагама које су бројале најмање 4.000 наоружаних људи, када се саберу војници АРБиХ и припадници паравојних милиција. По неким изворима, било их је и до 6.000. Али за сврху ове анализе узећемо цифру од 4.000 као веродостојну.“ (Стр. 196)

          Било би интересантно видети коментар генерала Винка Пандуревића на ове процене односа снага и даљња разматрања колеге Мартинс Бранка. Генерал затим наставља:

          „Топографија сребреничког краја, као уосталом и Источне Босне у целини, врло је брдовита. Врлети, густо пошумљени предели и дубоке јаруге отежавају кретање борбених возила и олакшавају пешадијска дејства. Бројчани однос снага на једној и на другој страни, када се разматра у односу на својства терена, који без сваке сумње иде наруку браниоцима, сугерише да су снаге АРБиХ имале на располагању више него довољно људства да се бране. Међутим, нису тако поступиле. Узимајући у обзир однос нападача према браниоцима, о чему смо учили на војној академији, да би напад имао изгледа на успех број нападача би морао да буде најмање три пута већи од броја браниоца. У овом случају, тај однос је био више него повољан за браниоце (4.000 браниоца према 3.000 нападача). Поред тога, браниоци су имали и предност познавања терена.“ (Стр. 196)

          Генерал затим поставља једно од кључних сребреничких питања:

          „Пошто је војничка предност била на страни одбране, зашто АРБиХ није пружила никакав организовани отпор српским снагама? Зашто команда 28. дивизије АРБиХ, наизглед поступајући супротно својим интересима, није успоставила систем одбране, као што је знала да чини под другим околностим, конкретно за време кризе у априлу 1993? Зашто муслиманске снаге у енклави нису прстом мрднуле да поврате у своје руке своје тешко наоружање, под контролом Уједињених нација, које се  налазило у једном локалном депоу? Да ли је то било само превид?“ (Стр. 197)

          Као додатак овим одличним питањима, познато је да је команда холандског батаљона већ 6. јула обавестила команду 28. дивизије да може покупити своје ускладиштено тешко наоружање, уколико жели. То стоји у „Дебрифингу“ холандског батаљона, објављеном у октобру 1995. Међутим, муслиманске снаге у Сребреници су једноставно проигнорисале ову дозволу, што производи утисак да, из политичких или неких других разлога, нису имале намеру да се војнички супротставе српском нападу.

          Мартинс Бранко наставља:

          „После 20 година, још нема задовољавајућих одговора на питања која нам се чине кључним уколико желимо да разумемо шта се тачно догодило. Пасивност и одсуство војничке реакције муслиманских снага у енклави сушта је супротност од офанзивног понашања током претходне две године, што се манифестовало у систематским покољима српских цивила по селима која окружују Сребреницу.“ (Стр. 197)

          Генерал затим износи један интригантан податак који је и нама до сада био непознат:

          „Рамиз Бећировић (командант 28.дивизије у одсуству Насера Орића – наша примедба) испрва је издао наређење да се покупи тешко наоружање, али га је затим повукао са објашњењем да је добио наређење да то не чини. Ко му је издао такво наређење и зашто? Нека буде забележено да је 6. јула изјутра, када је отпочео српски напад, командант холандског батаљона, на своју одговорност, обавестио руководство АРБиХ да су Срби прекорачили ‘границе’ енклаве и да УН неће стављати никакве препреке уколико жели да поврати тешко наоружање које се налазило у локалном складишту.“ (Стр. 197)

          Мартинс Бранко затим, у вези са енигматичним нестанком воље да се пружи отпор, истиче и то да је Насер Орић, „харизматични вођа који би по свој прилици другачије поступио,“ био повучен из енклаве у априлу 1995. и никада се више није вратио у Сребреницу, па пита:

          „Да ли је његов повратак спречио Други корпус Армије БиХ, у чијем саставу се налазила 28.дивизија? Из каквих се разлога тако нешто могло догодити? До данас нисмо добили никакав убедљив одговор на ова питања.“ (Стр. 198)

          „С друге стране,“ португалски официр наставља своју потанку анализу сумњивог следа догађаја, „званичници локалне СДА, Странке демократске акције која је била на власти у Сарајеву, не само да су из чудних разлога одбили да помогну снагама УН у евакуацији Сребренице, што ће рећи сопственог становништва и избеглица из суседних села које су се склониле у граду, већ су их спречавали и да беже у правцу Поточара. (Ово је потпуно нови податак – наша примедба.) Уместо тога, командиру чете Б (холандског батаљона – наша примедба) поднели су дугачак списак захтева, чије испуњавање је било наведено као услов за сарадњу. Природа тих захтева је указивала на постојање брижљиво и унапред разрађеног плана, који се, међутим, није уклапао у стање које смо у том тренутку преживљавали. Начелнику општине тада су само две ствари биле битне: прво, захтев Војним посматрачима 10. јула да издају саопштење спољашњем свету да су српске снаге користиле хемијско оружје, иако то није било истина; и, затим, да средства масовног обавештавања јавно оптуже за ширење лажних вести да муслиманске снаге пружају оружани отпор, захтевајући од УН да то званично демантује. По њему, војници АРБиХ нити су користили нити ће користити ватрена средства тешког наоружања. Истовремено, жалио се на недостатак намирница и на хуманитарну ситуацију. Почели су се назирати обриси једног званичног наратива са упориштем у двема порукама: одсуство војничког отпора и недостатак животних намирница.“ (Стр. 198)

          Како би се на енглеском рекло, овај елитни НАТО официр са изванредним талентима запажања и критичког анализирања, својственим професионалном обавештајцу – smelled a rat, и то већ на самом почетку игре. Он то баш тако не каже, али стиче се утисак да су се ова питања и недоумице у вези са аутентичношћу званичне верзије сребреничке приче већ тада, in real time, ројили у његовој глави, док су се извештаји са терена гомилали на његовом писаћем столу у Загребу.

          Мартинс Бранко затим покреће још једно логично питање – или тачније, указује на несувислост – званичне верзије догађаја:

          „Знак питања би се морао поставити такође и на потпуни изостанак сваке војне реакције са стране Другог корпуса АРБиХ, у чију зону одговорности спада подручје североисточне Босне које је обухватало локалитете Тузла (где му се налазио и штаб), Добој, Бијељина, Сребреница, Жепа и Зворник. Обавештајни органи АРБиХ, који су непрестано пратили комуникације на српској страни, били су савршено упућени у то да се припремало офанзивно дејство. Упркос томе што му је намера Срба да нападну Сребреницу била позната, Други корпус Армије БиХ није уложио ни најмањи напор да ослаби притисак ВРС на енклаву. Било је познато да је Дрински корпус, јединица босанских Срба у чијој се зони одговорности налазила Сребреница, био исцрпљен и да је напад на Сребреницу био могућ једино уз коришћење снага повучених са других подручја, где би се услед тога, сасвим природно, појавиле рањиве тачке. Зашто Други корпус није предузео напад дужином линије додира са Дринским корпусом, не само да би се на тај начин растеретио притисак на Сребреницу, него и да се искористи привремена рањивост ВРС да би се освојила територија у зонама које су услед ових премештања остале незаштићене? Након што је протекло двадесет година, још увек нема одговора ни на ово више него сувисло и оправдано питање.“ (Стр. 198-199)

          Ово су најважнији разлози, у односу на оквирне околности званично усвојеног сребреничког наратива, који једног професионалног војника  наводе на озбиљну сумњу. Мемоарска разматрања Мартинс Бранка у својству професионалног обавештајца, која ћемо изложити у наредном делу овог приказа, то ће учинити још темељније – и убедљивије.

         

---

[1] http://www.globalresearch.ca/was-srebrenica-a-hoax-eye-witness-account-of-a-former-united-nations-military-observer-in-bosnia/731

ИЗБОРНИ ДЕБАКЛ СРЕБРЕНИЧКОГ ЛОБИЈА

        Један добар резултат протеклих избора је то да су до ногу потучени сви кандидати који су својим иностраним налогодавцима и финансијерима покушали да се додворе покајничким прихватањем лажног геноцида у Сребреници. На овим изборима таквих кандидата је било три: Вук Јеремић, Саша Јанковић и Ненад Чанак. Оваква концентрација лобиста за исту ствар убедљиво сугерише постојање смишљене намере страног фактора да службени наратив напокон трајно угради у параметре прихваћеног јавног дискурса у Србији. Али тај покушај је неславно пропао.

          Пре три недеље забележили смо пробни балон о признавању „сребреничког геноцида“ који је лансирао Владимир Тодорић, високи функционер у кампањи Вука Јеремића („Печат,“ бр. 462). Непосредно пред изборе, и Саша Јанковић се придружио том хору, иступајући са слично несувислим аргументима (интервју, „Инсајдер,“ 29. март 2017). Политички агитатор и опортуниста Ненад Чанак, који је на овим изборима био прегажен, већ дуги низ година води агресивну кампању за криминализацију „оспоравања сребреничког геноцида“ у Србији.

          Ма колико овакви ставови били популарни у страним центрима моћи, који су подржали и финансирали председничке кампање наведених кандидата, међу бирачима Србије одјек је био крајње неповољан. Збирно, председнички кандидати који су заступали номализовање признавања „сребреничког геноцида“ као легитимног става у српском јавном дискурсу – и као тезу која се може заступати и изван моралног и политичког гета где се налазе Наташа Кандић и Соња Бисерко па ипак не бити кажњен на изборима – прошли су катастрофално. Успели су да сакупе једва 20% од укупног броја гласова. После скоро двадесет година приљежног и обилно финансираног труда сребреничког лобија у Србији, да став јавности по овом кључном питању барем омекша – макар и не успео да јој сасвим измени свест – труд се није исплатио и покушај, очигледно, није уродио плодом.

          Зато је ово добра прилика да читаоцима поновимо наш Сребренички катехизам.

1.     Шта се стварно догодило у Сребреници?

Сребреница је изворна „операција под лажном заставом“ и „мајка“ многих других, које су уследиле. Професионално и брутално, извели су је кадрови из пете колоне која је деловала унутар службе безбедности босанских Срба, да би затим колеге из цивилног апарата последице учиниле још штетнијим по Републику Српску не предузимајући ништа да истраже злочин и открију и казне починиоце. Користећи потпуну контролу над глобалним средствима јавног информисања и свим значајним механизмима међународног политичког одлучивања, водеће државе западне Алијансе лако и успешно довршиле су посао који су започели њихови агенти на терену. Исконструисан је мит о „осам хиљада погубљених мушкараца и дечака“, који је затим добио квазиправну потврду у пресудама Хашког трибунала, установе коју су режисери Сребренице успоставили и још увек одржавају да би служила тој сврси.

Локални сарадници под страним обавештајним надзором средином јула 1995. на подручју Сребренице погубили су између 1.000 и 1.500 ратних заробљеника да би се створила материјална основа за злочин који ће затим бити импутиран српској страни а који је био у фази планирања најмање годину и по дана пре извршења. На хашким суђењима није била предочена ни трунка доказа о учешћу војних или политичких структура ВРС или Републике Српске у овим кривичним радњама, мимо дивљег деловања убачених елемената, у служби страног интереса.

Тежак злочин извршен је да би кривична и политичка одговорност могла бити приписана страни која за њега није сносила кривицу. То је суштинско обележје операција под лажном заставом, међу којима  Сребреница представља један од најспектакуларнијих примера.

2.   Како су инсценирани догађаји у Сребреници утрли пут „хуманитарним ратовима НАТО пакта и какве је последице то имало?

Операција под лажном заставом у Сребреници била је неопходна, између осталог, да би се створило наизглед сувисло образложење за будуће „хуманитарне ратове“ које ће повести НАТО пакт и да би деловала убедљиво упоредо разрађена интервенционистичка доктрина „права на пружање заштите.“ Сребреница је смишљено изрежирана тако да се створи утисак да се, том приликом, пропуст НАТО земаља да интервенишу догодио као последица западне неспретности и нејединства. Из ових сумњивих премиса уследио је лицемеран закључак који открива сврху целе ујдурме: парола да се никада не сме дозволити понављање сличних пропуста, када угрожене популације опет на сличан начин буду угрожавали „сурови агресори“ или „диктатори који убијају сопствени народ.“ После Сребренице, те рефрене непрекидно слушамо као оправдање за нападе на непокорне суверене државе, које НАТО пакт с времена на време предузима, да би их ставио под контролу и опљачкао њихова природна богатства.

На Балкану, узгредна корист коју западна Алијанса црпи од Сребренице је сејање семена трајног непријатељства између две најбројније и најзначајније заједнице на тим просторима, муслимана и православних хришћана. Подељене и међусобно завађене, обе заједнице су слабе и подложне манипулисању, неспособне да се здруженим снагама супротставе заједничком непријатељу. За Запад, то представља идеално стање. После Сребренице 1995. године, као последица широке примене циничне и смртоносне  доктрине „права на заштиту“, процењује се да су западне војске у својим походима побиле до три милиона невиних муслимана, премашујући за неколико стотина пута цифру од 8.000, које су Срби наводно стрељали у Сребреници.

3.   Шта је трајно наслеђе сребреничке операције?

Трајно наслеђе балканских ратова 1990их је оно што је професор Едвард Херман беспрекорно тачно назвао „тријумфом пропаганде над критичким расуђивањем на крају двадесетог века.“ Као што је наша невладина организација „Историјски пројекат Сребреница“ својим истраживањима доказала, а што нико до сада није могао да оспори, службени сребренички наратив пун је зјапећих рупа и неутемељених тврдњи. Чињеница да западни медији и политичке установе у великој мери пре тим жмуре и већ двадесет година упорно, механички понављају све неодрживију причу о „сребреничком геноциду“ жалостно је сведочанство о њиховом подаништву својим Дубоким државама и хегемонистичкој глобалној агенди којој служе.

Сребреница је испланирана и изведена управо у служби те аморалне агенде.

ПЕЧАТ