Стефан Каргановић: Коалиција за РЕКОМ поново купи потписе

Хоће ли комесари РЕКОМ-а преузети фактографске налазе и правне закључке Хашког трибунала као „пресуђене чињенице“ или би се све појединости везане за сукоб на простору бивше Југославији разматрале de novo? Српска јавност има право да инсистира на добијању недвосмисленог и искреног одговора…  

Пре неко вече, седео сам са пријатељем на палуби једног брода-ресторана на Ушћу. С погледом на Калемегданску тврђаву, повео се разговор о прекрајању историје, што нас је неизбежно довело до РЕКОМ-а и госпође Наташе Кандић. Мој саговорник (који не живи у Србији) упитао ме је: „Зар је иницијатива за РЕКОМ још жива?“ Морао сам да му саопштим истину: „Она никада није ни умрла.“

Мада је колега Никола Врзић у „Печату“ наизглед давне 2011. године природу и циљеве тог пројекта изванредно анализирао („РЕКОМ: пошто жртве?“, 18. јул 2011), од тада је ово важно питање уклоњено са радарског екрана јавности. Међутим, то не значи да је скинуто и са дневног реда госпође Наташе Кандић, њених „НВО“ сарадника и заинтересованих страних установа и финансијера.

ДРЖАВНИ КОЛАЦ

Делајући по начелу „тиха вода брег рони“ (сасвим рационално, када сте непопуларни и сумњиви јавности, али имате налог да јој нешто подметнете), промотери РЕКОМ-а су дискретно и бешумно прикупили потписе подршке свих марионетских влада са простора бивше Југославије, са изузетком – за сада – Србије. Не морамо се упуштати у коментарисање те аномалије; довољно је констатовати чињеницу. Значај те чињенице истакла је сама госпођа Кандић: „Да би иницијатива имала моћ, снагу – потребан је државни печат.“

Да ли ће добити тај државни печат – или глогов колац – то сада зависи искључиво од грађана Србије, степена њихове освешћености и способности да политички ефикасно реагују на пројекат кривотворења њихове недавне (а потенцијално чак и древније) историје.
У званичној редакцији госпође Кандић, РЕКОМ је представљен као племенити апел представницима „свих држава које су настале на подручју бивше Југославије, да је њихова обавеза да породицама жртава, друштву и будућим генерацијама и даље дугују чињенице о томе шта се догодило у недавној прошлости, јавно признање и поштовање свих жртава, независно од вере и националне припадности“. Госпођа Кандић додаје да је „уверена да власт Србије и председник државе имају посебну обавезу да због српских жртава иницијативи придају највећу пажњу“. Надамо се да председник Николић чита овај текст.

Али одмах после примамљиве удице „јавног признања и поштовања свих жртава“ (и то, како госпођа Кандић сада истиче, изненада и упадљиво мењајући плочу, посебно „српских“) сазнајемо да се ради о још нечему, а то је „јавно саопштавање о томе шта се догодило у протеклим ратовима“. Нема дилеме да сви желимо да сазнамо шта се догодило у протеклим ратовима. Али када нам се госпођа Кандић и њена екипа нуде да нам то „саопште“, то је разлог не за уобичајену интелектуалну радозналост већ за општу, свенародну узбуну.

Колега Врзић је у прошлогодишњем тексту навео довољно разлога са узбуну. Подробном анализом РЕКОМ-овог предложеног Статута показао је да ова организација, у функцији остварења својих циљева, присваја управна овлашћења која под сличним околностима, уважавајући Устав и друге законске одредбе, не би имали државни органи Србије. „Реч је“ – да се подсетимо на закључак г. Врзића – „о покушају невладиних организација да постану институција државе или, прецизније, наддржавна институција за читав простор бивше СФРЈ.“

За преостали простор могло би се рећи да је небитно или у сваком случају да је то њихов проблем, али – у Србији? Да ли смеју председник и влада тако нешто да дозволе? Могу ли грађани то да толеришу?

РЕКОМОВА ОВЛАШЋЕЊА

Да се подсетимо, члан 11. Статута РЕКОМ-а државама учесницима намеће обавезу „да сарађују са Комисијом и омогуће јој делотворно извршавање задатака“. Ко је коме овде шеф? Од кога су госпођа Кандић и њене другарице добиле овлашћење да државним органима намећу услове сарадње? Комисија такође „може поднети кривичну пријаву месном надлежном тужилаштву“ (чл. 17, став 8) против некооперативних грађана, а по члану 48, ванправосудним спајањем функција тужилаштва и суда, Комисија РЕКОМ-а себи додељује право да за „ометање“ њеног рада (што се налази искључиво у домену РЕКОМ-а да дефинише) грађане казни „казном затвора до једне године или новчаном казном у еквивалентном износу до 5.000 евра“. Не наводе се процесне појединости поступка за утврђивање „кривице“, нити мере правне заштите на располагању „окривљеним“ грађанима, којима би се изрицале овако драстичне казне.

Да ли је потребно да идемо даље? Ако би требало, можемо.
Могли би, пре свега, да нашим државним органима на разматрање ставимо неколико једноставних питања. Зашто би једна озбиљна држава послове из свог делокруга рада препуштала приватним организацијама које финансирају и на које утичу – странци? Да ли је утврђивање и тумачење историјских чињеница у домену политички мотивисаних „комисија“ или – професионалних историчара? Када је у питању пописивање српских жртава, каква ће методологија бити коришћена? Да ли државни органи могу озбиљно да очекују од госпође Кандић да савесно евидентира жртве уживо вађења органа на Косову, када је приликом проглашења сецесије она делила трибину са наручиоцима тих зверстава? Не постоји ли ту известан сукоб интереса?

Што се тиче прикупљања објективних доказа о ратним злочинима са других кризних подручја бивше Југославије, да ли искуство са припремом лажних сведока Хашког тужилаштва (у поступку против Војислава Шешеља) госпођу Кандић квалификује за сакупљање и обраду историјске грађе такве врсте?

Ценећи сав шарм и убедљивост госпође Кандић, ипак, сме ли председник Николић, у име државе коју представља, да приступањем РЕКОМ-у – као што од њега тражи Наташа Кандић – стави тражени печат на документ којим би се органи српске државе одрекли контроле, па чак и учешћа у истраживању у вези са питањем од тако виталног националног интереса?

ОПАСНИ ЦИРКУС ПРОПАГАНДЕ

Поред ових простих, могли би да поставимо неколико других питања сложенијег карактера.

Под претпоставком да би држава Србија званично ушла у РЕКОМ, какав је механизам госпођа Кандић предвидела да се процес „суочавања са чињеницама“ не претвори у пропагандни циркус? Какви су истраживачки капацитети „Коалиције РЕКОМ“, за коју нам је само речено да се састоји од „1.800 невладиних организација“, али нам та импозантна цифра не говори апсолутно ништа о њеном саставу у квалитативном смислу. Хиљаду осамсто нула и даље је једнако нули. Какве су квалификације особља тих организација (укључујући Фонд за хуманитарно право) да се баве једним високо стручним послом? У случају несугласица приликом „утврђивања чињеница“, чије ће мишљење превагнути? Судије Хашког трибунала слове за врсне професионалце, али нам је свима позната катастрофална неутемељеност и политичка мотивисаност њихових „процена“ чињеничног стања.

Што нас доводи до једног од кључних питања. Хоће ли комесари РЕКОМ-а преузети фактографске налазе и правне закључке Хашког трибунала као „пресуђене чињенице“ или би се све појединости везане за сукоб на простору бивше Југославији разматрале de novo? Ово је јако битно питање за госпођу Кандић, и српска јавност има право да инсистира на добијању недвосмисленог и искреног одговора. У првој варијанти, глумљење о истраживању прошлости и „суочавању са чињеницама“ сводило би се на бесмислену лакрдију, а притисак на српску државу да стављањем свог печата на РЕКОМ пристане да у тој лакрдији одигра улогу кловна – представљало би акт циничног непоштовања и неопростиве грађанске нелојалности.

За председника Николића, авантура овакве врсте била би чин моралног и политичког самоуништења, упоредив са сличним фијаском бившег председника Републике Српске Драгана Чавића, 2004. године. Као што се тада показало у вези са наметнутим Извештајем Комисије Републике Српске о Сребреници 2004. године, и данас у случају РЕКОМ-а важи исто правило. Када се држава одрекне свог сувереног права да одлучује о томе шта ће се утврђивати и какви ће се закључци доносити у њено име, једина преостала непознаница је обим неизбежне штете. Извештај о Сребреници, који је 2004. у име Републике Српске потписао неодговорни Драган Чавић, пружа одговор на питања зашто је његова политичка будућност заувек запечаћена и зашто ће његово име довека остати синоним за инфамију. По обиму и штетности, Чавићев дебакл се не би могао мерити са катастрофалним консеквенцама које би уследиле ако би Наташа Кандић и њена екипа добиле историјски carte blanche. Они би га искористили да кривотворену историју ратова деведесетих у свом стилу прекроје и – злоупотребом званичног покровитељства – да је затим легитимизују на неупоредиво ширем плану.
Приватно писање тенденциозних „историја“ само је чин интелектуалног непоштења, али није кривично дело. Госпођа Кандић и њено друштво корумпираних шарлатана имају право да састављају какву год желе историју, по идеолошком укусу и према политичким потребама страних наручилаца који их награђују за њихов труд. Али за такву нечасну работу они не би смели да добију имприматур државе и народа који су већ двадесетак година на мети њихових клевета и провокација. Недостатак званичног печата чиниће њихову балканску слагалицу трајно недовршеном. Њима је неопходно да се унапред одређени „кривци“ покорно солидаришу са лажном „историјском пресудом“ коју ће им комесари РЕКОМ-а са пакосним задовољством изрећи, чим све коцкице дођу на место и они заузврат за то добију бакшиш од два и по милиона евра. Али без претходне моралне капитулације жртве, њихов грандиозни пројекат остаје политички абортус од самог почетка.

Непрестаним притиском на своје изабране представнике, грађани Србије морају обезбедити да тако и буде. Председник Николић и Влада Србије морају безусловно одбити сваки захтев и сваку уцену да постану пасивни саучесници у дискредитовању своје државе и свога народа пружањем званичне подршке писању једне лажне историје.

Рат на Балкану – мемоари једног португалског официра (2)

У наставку својих мемоара „Рат на Балкану,“[1] португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, који се деведесетих година, у време ратних дејстава на територији бивше Југославије, налазио на стратешки важном положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и Босну и Херцеговину (1994-1996), саопштава своја додатна сазнања о дешавањима на подручју Сребренице у јулу 1995.

          За разлику од измишљотина плаћених „стручњака,“ лажних сведока и пропагандиста „невладиних организација,“ генерал Мартинс Бранко износи чињенице које су на терену прикупљали компетентни обавештајни органи. Те чињенице су се службено сливале на његов писаћи сто у Загребу, где се налазио штаб Посматрачке мисије УН. Фактима које износи и закључцима које изводи тешко је приговорити по било којем убедљивом основу. У продужетку, наводићемо ставове који се налазе на страницама 201 – 206 његових мемоара.

          Дакле, да не би било недоумице, на основу свега виђеног и прегледаног,  португалски генерал из официрског састава НАТО пакта, Карлос Мартинс Бранко, изјашњава се недвосмислено да се у Сребреници није догодио геноцид:

          „Да је постојао предумишљај да се изврши геноцид, Срби би затворили енклаву тако да нико не би могао да побегне. Уместо тога, напали су из два правца, са југоистока и истока, одакле су сконцентрисали своја нападачка дејства, остављајући коридоре за повлачење  према северу и западу (...) нити би испланирали превоз седамнаест хиљада жена, деце и остарелих, као што се догодило 12. и 13. јула, захваљујући чему се скоро половина измештених домогла територије Федерације. Велики број становника Сребренице, који су успели да побегну, нашли су уточиште у Србији, где су затим провели неколико година без да их је ико дирао. Да би се тврдња о геноциду оправдала, било је неопходно сакрити неке незгодне чињенице које би ту тезу могле да компромитују.“

          Мартинс Бранко не пориче да је „као последица напада на Сребреницу било много мртвих.“ Он додаје да „ни после двадесет година нико није успео да им утврди тачан број.“ (Додуше, Хашки трибунал јесте утврђивао тај број, али као последица његове неозбиљне делатности на том пољу сада имамо не мање него пет правоснажно „утврђених“ цифара из разних предмета, које варирају међу собом за око четири хиљаде жртава, а које наводно одражавају број стрељаних. То само појачава ефекат ауторове опаске.)

          Као што „Историјски пројекат Сребреница“ већ годинама наглашава, и Мартинс Бранко истиче једну битну чињеницу, а то је хетерогеност узрока смрти, па их таксативно овако набраја: „Узроци смрти насталих током и наком војних операција су разнолики: борбена дејства између две војске које су се сучелиле; борбе између војника ВРС и милитаната у бегству којима су се придружили цивили; међусобне борбе између припадника АБиХ; и погубљења ратних заробљеника.“

          Што се тиче „начина како је настала магична цифра од 8,000 несталих, по првобитној процени Међународног Црвеног крста, што се у једном тренутку претворило у недодирљиву истину,“ аутор каже да је то постало „чињеница коју је забрањено порицати још пре него што је била утврђена.“ Па наставља: „Тешко ономе ко би се усудио да доведе у питање ту неспорну истину. Он ће одмах бити изопштен и оптужен за порицање геноцида. Чињеница да се 3,000 лица који су били проглашени за нестале нашло на списку бирача на изборима одржаним у септембру 1996. нимало није утицала на стално понављање приче о 8,000 мртвих. Медији никада нису показали довољно радозналости да истраже ову и друге очигледне несувислости. Било је лакше бесомучно понављати теорију о геноциду, коју су заступала главна средства  масовног информисања. Али без обзира на упорно понављање те ‘истине’, вреди подсетити се да се између медијске пароле (sound bite) и историјске чињенице налази велико растојање.“

          „Колико је заробљеника било стрељано, а колико је погинуло у борбеним дејствима?“, генерал Мартинс Бранко овде реторички поставља једно од најважнијих питања. „Далеко смо од тога да би имали одговоре, и рекао бих да ћемо до њих доћи врло тешко. Много је лакше – и једноставније – причати о геноциду.“

          Португалски официр ипак нагађа о томе колико би могао да износи број жртава ратног злочина у Сребреници у јулу 1995:

          „Погубљење од стране ВРС знатног броја мушкараца муслимана – добро обавештени извори се позивају на 2,000 – међу којима су већина били војници, у Сребреници и околини енклаве, несумњиво представља ратни злочин.“

          Цифра коју помиње Мартинс Бранко врло је знаковита из више разлога. Пре свега, зато што исту цифру погубљених – 2,000 – наводи и један други не мање компетентан извор, Џон Шиндлер, амерички обавештајац у Сарајеву управо у  периоду сребреничких дешавања. Шиндлерова процена са сарајевске осматрачнице, која се тачно поклапа са Мартинс Бранковом са загребачке – а обе су потпуно у складу са расположивим форензичким налазима – изнета је у документарном филму Оле Флијума, „Сребреница: издани град.“[2] При том, треба имати у виду да у замршеним ситуацијама као што је ова синтезе обавештајних података који потичу из разних извора најчешће пружају неупоредиво поузданију укупну слику од извештаја изолованих појединаца, чији је увид обично ограничен, и који неретко нису ни потпуно објективни.

          Најзад, цифра коју солидарно сугеришу Мартинс Бранко и Шиндлер, а која на основу увида у материјалне доказе уопште није спорна, интересантна је из још једног разлога. Наиме, на маргинама обавештајних заједница већ подуже време упорно круже гласине о постојању једног документа – мистериозног писма које је Алија Изетбеговић у пролеће 1995, непосредно пре сребреничке операције, наводно упутио Насеру Орићу – где се потврђује да је још увек на снази  понуда иностране интервенције, под условом да се упадом ВРС у Сребреницу инсценира масовни покољ. Кључни податак у том писму јесте то да би, према том наводном документу, цифра жртава, која би била адекватна као окидач за укључење заинтересованог страног фактора, такође износила већ више пута помињаних – 2,000.   

„Међутим,“ наставља аутор, Мартинс Бранко, „то није био геноцидни чин, као што се тврди на многим местима, пре свега у Трибуналу у Хагу, и као аргуменат користи се у сврху политичког препуцавања.“ Па као цивилизована особа додаје: „Узимање правде у сопствене руке, нешто што је културолошки својствено не само Србима већ и осталим заједницама у бившој Југославији, не оправдава нити умањује тежину почињеног дела. То је без сумње прекршај Женевских конвенција.“

          Али након безбедног повлачења у пензију, португалски генерал је одлучан у томе да се ствари морају називати њиховим правим именом:

          „Ужасни ратни злочини морају бити кажњени. Међутим, та кривична дела нити се могу нити би их требало бркати са – геноцидом. Када се бркају ратни злочини – као што је убијање стотина мушкараца војничког узраста – са геноцидом, где мора да буде утврђено постојање намере да се систематски истребе припадници неке етничке заједнице, то је знак врло неозбиљног понашања. То посебно долази до изражаја ако се има у виду да је извршилац ставио на располагање средства за превоз седамнаест хиљада измештених лица, што представља око 50 одсто од укупног измештеног становништва.“

          Затим, Мартинс Бранко скреће пажњу на још једну приметну и нимало безначајну „несувислост“ сребреничке приче, а то је да је „Трибунал осудио једва једног починиоца“ (у фусноти појашњава да је реч о Дражену Ердемовићу, сведоку-сараднику награђеном смешно ниском трогодишњом казном, а после тога бројним апанажама и бенефицијама за своје механички понављано и више него спорно сведочење).[3] Португалски аутор истиче да „нико од осталих осуђеника није био изведен пред суд или кажњен за погубљење ратних заробљеника, него по ‘командној одговорности’ или за учешће у Удруженом злочиначком подухвату (Joint Criminal Enterprise), што је доктрина којом се Трибунал служи а чија је примена у контексту сукоба врло контроверзна. Како је могуће утврдити да се догодио геноцид ако  већ двадесет година Трибунал није способан да установи колико је жртава убијено, који је узрок смрти и ко их је убио?“

          Све су то логична питања, многи би се са тиме сложили. Да пензионисање заиста врши чудесан утицај на буђење критичке савести доказ је и Мартинс Бранкова подједнако тачна констатација да је „Трибунал заборавио да суди за злочине на подручју Сребренице  почињене између 1992. и 1995. године над Србима, услед којих је било побијено близу две хиљаде особа (мушкараца, жена, деце и старијих лица), у неким случајевима после разних мучења и дивљаштава. То је највећим делом брижљиво документовано, а џелати су познати (...) Као што је Ричард Холбрук признао у својој књизи, 'Трибунал се показао као драгоцено оруђе наше политике, што нам је и користило...’“[4] Да, управо тако.

          У наставку, када је већ реч о геноциду, Мартинс Бранко без устручавања истиче јарки контраст између ситуације у Сребреници у јулу 1995. и већ следећег месеца у Крајини, под нападом хрватских оружаних снага:

          „Догађаји у Сребреници се не могу нити би се смели бркати са оним што се месец дана касније догодило у Крајини, где је хрватска војска извела операцију систематског убијања српског становништва које није побегло или му није пошло за руком да се склони, и то не штедећи никога. Мушкарци, жене, деца, остарели, сви без разлике били су предмет истих свирепости, и још горих ствари. Та операција је била подробно испланирана и опсежно је документована, а позната су такође и наређења за њено извођење која је Туђман издао својим генералима, на састанку одржаном 31. јула 1995. на Брионима, пред операцију Олуја. Догађаје у Крајини Трибунал никада није разматрао као геноцид. У односу на те догађаје, западни медији су се држали на обазривом растојању, а њихова ћутња је била саучесничка и заглушујућа.“

          У закључку, Мартинс Бранко нема дилеме око тога да догађаји у Сребреници представљају перфидан плод дуготрајног планирања и садејства заинтересованих актера. У прилог томе наводи податке из књиге Ибрана Мустафића „Планирани хаос,“ исказе локалног политичара Златка Дукића, и изјаве начелника полиције у енклави Сребреница током сукоба, Хакије Мехољића. Аутор се посебно зауставља на знаковитом сведочанству тадашњег начелника генералштаба АБиХ, Сефера Халиловића, о томе да је Изетбеговић био донео одлуку да се „отараси“ Сребренице врло рано у игри, „али уз извлачење највеће могуће политичке користи.“

          Узгред, када је реч о исказима Мехољића и Халиловића на ову тему, и доказима да је догађај био планиран дуго унапред, вреди напоменути да је Мехољићево чувено сведочанство о Изетбеговићевој понуди да се дозволи покољ Сребреничана заузврат за страну интервенцију, а Сребреница затим да се размени са Србима за Вогошћу, смештено у временски период јесени 1993. када се у Сарајеву одржавао Бошњачки конгрес. Међутим, у својој књизи „Лукава стратегија“[5] Сефер Халиловић износи врло интересантан и до сада углавном незапажен податак да је концепт инсценирања масакра у Сребреници, зарад сакупљања политичких дивиденди, у глави Алије Изетбеговића и бошњачког руководства вероватно постојао још одраније. Додуше, у време када је Халиловићева књига била објављена он се већ био политички разишао са Изетбеговићем и зато би његове тврдње требало узети са дозом резерве, али Халиловић ипак износи да му је још у пролеће 1993. Изетбеговић помињао понуду којом је неколико месеци касније, крајем те године, шокирао Мехољића и остале чланове сребреничке делегације.

          Мемоарска саопштења генерала Карлоса Мартинс Бранка у вези са Сребреницом представљају још једну драгоцену коцкицу којом се употпуњује наш увид у тај догађај. То нису само забелешке о сазнањима једног стратешки распоређеног страног посматрача, већ много више од тога. Уједно, преко њега, то је и исповест структура које аутор персонификује, чиме се у великој мери одговара на важна питања о томе „шта су знали и када су сазнали“. Јасан подтекст Мартинс Бранкових мемоара је то да су и аутор и њему надређене и подређене структуре догађаје пратили у реалном времену, да су истовремено са дешавањима углавном били тачно обавештени шта ко ради и коме, и да на дубљим аналитичким нивоима они немају никаквих илузија, а дилеме још мање, о правом карактеру и позадини сребреничких догађаја, нити о цинично политичким циљевима којима су послужили.

           

---

[1] A Guerra nos Balcãs, jihadismo, geopolítica e desinformação /Рат на Балкану, џихадизам, геополитика и дезинформација/  Edições Colibri 2016.

[2] „Сребреница: издани град“, 50:50 до 51:10 минута, https://www.youtube.com/watch?v=MnALEecbZ-k

[3] Ердемовићеве лажи је разоткрио бугарски публициста Жерминал Чивиков у запаженој студији Крунски сведок, Албатрос Плус, Београд 2009. https://www.scribd.com/document/34421632/%D0%A1%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%9A%D1%80%D1%83%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BA-%D0%96%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D0%BB-%D0%A7%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%B2

[4] Holbrooke, Richard. To End a War, стр. 190.

[5] Халиловић, Сефер: Лукава стратегија, Сарајево 1997, стр. 130-132.